ХРАБРЕ ЖЕНЕ БАЛКАНСКЕ: Обреновачка жена-змај

О мају је писао и велики немачки песник, Хајнрих Хајне:

"Био је дивни месец мај,

цват осу сваку грану,

а у мом срцу тада

ођедном љубав грану.

Био је дивни месец мај,

све птице сташе да поју,

а ја јој признадох тад

чежњу и жудњу моју."

Заиста, предиван је тај месец мај. Као слатки огрев после напорне, цвокоћуће зиме и још нежнији предговор тропског лета. Долази полако, тихо, скоро ненајављено, да би нас извукао из кућа, натерао нас да се стопимо са сунчевим зрацима и осоколимо после тмурне зиме и благог пролећа.

Воле људи тај мај, кад природа дивља у најлепшим зеленим преливима, кад све цвета – чак и наше мисли и наша срца. Воле људи тај мај, месец који нас чини храбријим, ведријим и јачим него што јесмо.

Но, уме тај мај понекад и да превари. Понекад нас обаспе кишом, па га проклињемо и одричемо га се. Баш као и ове 2014. године, када је мај био кобан месец за Србију. Реке су се наљутиле, напале су нас поплаве, многе породице изгубиле су све, а Србија је изгубила седамнаесторо грађана. Био је то тежак месец, поготово за Обреновац, у који се враћамо сада – скоро пет месеци након поплава. Идемо право у Забран, излетиште Обреновчана, које је месецима било – у складу са називом – забрањено место. Трим стаза која иде кроз богату шуму и даље је тешко проходна – баре су на сваком кораку, а због толике влаге, ројеви комараца непрекидно нападају.

Маја Цицовић Маринковић, власница једног ресторана у овом обреновачком излетишту, причала је са нама о том најтежем периоду, о својој борби и женској снази.

Гости је неретко зову и Змаја (а биће вам јасно и зашто), а она нам је рекла да је њен објекат био под водом тачно 40 дана.

СД: Колико вам је дана требало да све обновите?

- Па, када сам ушла у објекат, требало ми је ефективног рада (што значи малтене дан и ноћ) око 20 дана да бих, ето, после мало јаче од два месеца поново отворила ресторан.

Госпођа Цицовић Маринковић није могла да седи скрштених руку и да чека помоћ. Заврнула је рукаве, обукла гумене чизме и решила да се избори са поплавама и штетом која је, како каже, била комплетна.

СД: како је изгледала та борба?

- Војска је све дезинфиковала, зато што је овде најнижа тачка у граду тако да је објекат буквално био као неко острво, окружен водом. Ниједан камион, ниједно возило, ништа није могло да приђе објекту. Вода је била у самој кући 40 дана, па је унутра била комплетна штета. Дошла је до скоро девет метара висине, значи буквално – колико је висок објекат, видео се само кров. Има и слика, снимала сам и са Небојшом Ђурђевићем Јутарњи програм Студија Б, па је ишло директно укључење из чамца одавде, кружили смо око објекта, као на мору.

Војска је могла да дође са колубарске стране Долме (обреновачког насипа) само неким својим џипом, да осмотри ситуацију док се вода није повукла. Кад се повукла на метар испод објекта, ми смо избацивали све ствари кроз прозор, па смо касније то приватно истеривали багерима на Долму и разносили камионима. Војска је била вољна да помогне, као и ватрогасци, али није било могућности за то...

СД: Ви свакако припадате младој Србији, а млади као да тону у колотечину. Одакле вама снаге да се изборите са оваквим ужасом?

- Ја сам ово годинама градила, како бих остварила свој сан. Објекат је огроман, има 500 квадрата и хектар плаца, то су све бирани материјали и ручни рад. Јако је тужно пустити то да пропадне. Моје срце не би могло да издржи да пропадне нешто што сам сама створила.

СД: Ипак, несвојствено је младима, нарочито младим женама, да су толико јаке данас.

- Па, јесте несвојствено, зато што се већина жена ослања на јачи пол – под знацима навода, јер сад се ту више не зна ко је јачи. Али, мени је таква породица – и мајка и... Навикле смо да радимо, то је генетска снага. Друго, кад имам и образовање и снагу – зашто бих се ослањала на неког другог, кад могу на себе?

СД: И даље радите на реновирању објекта, а уз то, како чујемо, радите и на себи?

- Завршила сам економски факултет и остало ми је још шест испита до краја правног факултета. Завршавам сад и права, решила сам да и то урадим, јер се овде никад не зна чиме човек може да се бави. Не зна се шта носи дан, па није на уштрб имати још један "занат". Имам ћерку, она има 20 година и завршава медицину. Родила сам је одмах након гимназије, уписала сам економски са њом у стомаку... Рачунам да сам и са те стране остварена. Моја породица има још једну снажну младу даму и надам се да ће и она прокрчити себи пут.