HRABRE ŽENE BALKANSKE: Obrenovačka žena-zmaj

O maju je pisao i veliki nemački pesnik, Hajnrih Hajne:

"Bio je divni mesec maj,

cvat osu svaku granu,

a u mom srcu tada

odjednom ljubav granu.

Bio je divni mesec maj,

sve ptice staše da poju,

a ja joj priznadoh tad

čežnju i žudnju moju."

Zaista, predivan je taj mesec maj. Kao slatki ogrev posle naporne, cvokoćuće zime i još nežniji predgovor tropskog leta. Dolazi polako, tiho, skoro nenajavljeno, da bi nas izvukao iz kuća, naterao nas da se stopimo sa sunčevim zracima i osokolimo posle tmurne zime i blagog proleća.

Vole ljudi taj maj, kad priroda divlja u najlepšim zelenim prelivima, kad sve cveta – čak i naše misli i naša srca. Vole ljudi taj maj, mesec koji nas čini hrabrijim, vedrijim i jačim nego što jesmo.

No, ume taj maj ponekad i da prevari. Ponekad nas obaspe kišom, pa ga proklinjemo i odričemo ga se. Baš kao i ove 2014. godine, kada je maj bio koban mesec za Srbiju. Reke su se naljutile, napale su nas poplave, mnoge porodice izgubile su sve, a Srbija je izgubila sedamnaestoro građana. Bio je to težak mesec, pogotovo za Obrenovac, u koji se vraćamo sada – skoro pet meseci nakon poplava. Idemo pravo u Zabran, izletište Obrenovčana, koje je mesecima bilo – u skladu sa nazivom – zabranjeno mesto. Trim staza koja ide kroz bogatu šumu i dalje je teško prohodna – bare su na svakom koraku, a zbog tolike vlage, rojevi komaraca neprekidno napadaju.

Maja Cicović Marinković, vlasnica jednog restorana u ovom obrenovačkom izletištu, pričala je sa nama o tom najtežem periodu, o svojoj borbi i ženskoj snazi.

Gosti je neretko zovu i Zmaja (a biće vam jasno i zašto), a ona nam je rekla da je njen objekat bio pod vodom tačno 40 dana.

SD: Koliko vam je dana trebalo da sve obnovite?

- Pa, kada sam ušla u objekat, trebalo mi je efektivnog rada (što znači maltene dan i noć) oko 20 dana da bih, eto, posle malo jače od dva meseca ponovo otvorila restoran.

Gospođa Cicović Marinković nije mogla da sedi skrštenih ruku i da čeka pomoć. Zavrnula je rukave, obukla gumene čizme i rešila da se izbori sa poplavama i štetom koja je, kako kaže, bila kompletna.

SD: kako je izgledala ta borba?

- Vojska je sve dezinfikovala, zato što je ovde najniža tačka u gradu tako da je objekat bukvalno bio kao neko ostrvo, okružen vodom. Nijedan kamion, nijedno vozilo, ništa nije moglo da priđe objektu. Voda je bila u samoj kući 40 dana, pa je unutra bila kompletna šteta. Došla je do skoro devet metara visine, znači bukvalno – koliko je visok objekat, video se samo krov. Ima i slika, snimala sam i sa Nebojšom Đurđevićem Jutarnji program Studija B, pa je išlo direktno uključenje iz čamca odavde, kružili smo oko objekta, kao na moru.

Vojska je mogla da dođe sa kolubarske strane Dolme (obrenovačkog nasipa) samo nekim svojim džipom, da osmotri situaciju dok se voda nije povukla. Kad se povukla na metar ispod objekta, mi smo izbacivali sve stvari kroz prozor, pa smo kasnije to privatno isterivali bagerima na Dolmu i raznosili kamionima. Vojska je bila voljna da pomogne, kao i vatrogasci, ali nije bilo mogućnosti za to...

SD: Vi svakako pripadate mladoj Srbiji, a mladi kao da tonu u kolotečinu. Odakle vama snage da se izborite sa ovakvim užasom?

- Ja sam ovo godinama gradila, kako bih ostvarila svoj san. Objekat je ogroman, ima 500 kvadrata i hektar placa, to su sve birani materijali i ručni rad. Jako je tužno pustiti to da propadne. Moje srce ne bi moglo da izdrži da propadne nešto što sam sama stvorila.

SD: Ipak, nesvojstveno je mladima, naročito mladim ženama, da su toliko jake danas.

- Pa, jeste nesvojstveno, zato što se većina žena oslanja na jači pol – pod znacima navoda, jer sad se tu više ne zna ko je jači. Ali, meni je takva porodica – i majka i... Navikle smo da radimo, to je genetska snaga. Drugo, kad imam i obrazovanje i snagu – zašto bih se oslanjala na nekog drugog, kad mogu na sebe?

SD: I dalje radite na renoviranju objekta, a uz to, kako čujemo, radite i na sebi?

- Završila sam ekonomski fakultet i ostalo mi je još šest ispita do kraja pravnog fakulteta. Završavam sad i prava, rešila sam da i to uradim, jer se ovde nikad ne zna čime čovek može da se bavi. Ne zna se šta nosi dan, pa nije na uštrb imati još jedan "zanat". Imam ćerku, ona ima 20 godina i završava medicinu. Rodila sam je odmah nakon gimnazije, upisala sam ekonomski sa njom u stomaku... Računam da sam i sa te strane ostvarena. Moja porodica ima još jednu snažnu mladu damu i nadam se da će i ona prokrčiti sebi put.