Ирски водени шпанијел: Најстаријиа и најмаркантнија раса шпанијела

Ирски водени шпанијел је весео, послушан и интелигентан, одличан пас за воду, посебно добро прилагођен за лов на дивље патке по мочварама и језерима.

Тело му је снажно и пропорционално. Ирски водени шпанијел има главу правилне величине, са куполастом лобањом, украшеном коврџавом пунђом, а завршава се дугачком, снажном и четвртастом њушком. Добро развијен нос је тамно јетрено браон боје, пише "Životinje.rs". Очи су ситне, светло или тамно смеђе, сјајне и живе. Уши су дуге, коврџаве, у облику листа и висеће, припијене уз образе. Шапе су округле и велике. Доњи део прстију и простор између њих покривен је длаком.

Реп је кратак и прав, дебео у основи и постепено се стањује према врху. Покровна длака формира крупне, густе коврџе, које су кудраве, али нису вунасте. Оне прекривају цело тело, осим лица и репа. Длака мора бити масна. Покровна длака је тамне јетрено браон боје, са нежном љубичастом нијансом.

Ово је активна, атлетска, радознала раса којој је потребно доста менталне и физичке вежбе како не би дошло до фрустрације или досаде. Сат слободног трчања или свакодневне активне игре је неопходно како би се задовољиле њихове потребе. Вежбе послушности такође могу бити од помоћи као ментални изазови у којима ће уживати. Њихова коврџава длака захтева четкање и чешљање два до три пута недељно, као и шишање сваких неколико месеци. Као и свим псима, периодично им опада длака, мада ће се длака пре ућебати са другом длаком, него што ће пасти. Редовно четкање може да предупреди ову појаву.

У отприлике исто време, краљ Француске је, како се прича, био виђен са ирским воденим шпанијелима. Да ли је раса у једном тренутку имала бројне варијетете или је имала неке своје претке у бројним сличним расама,  ствар је нагађања. Оно у чему постоји слога је да је неколико сличних шпанијела постојало у Ирској: северноирски шпанијел, јужноирски шпанијел и твид шпанијел.

Јужноирски шпанијел, такође називан Мек Картијева раса се сматра главним претком данашних паса. Раса је први пут наступила на изложби паса у касном 19. веку, како у Британији, тако и у Америци. Године 1875. ирски водени шпанијел је био увршћен у трећег најпопуларнијег спортског пса. Упркос шармантном изгледу и способности да лове у води, ирски водени шпанијели су изгубили популарност и сада се тек ретко могу видети на изложбама паса, или у улози кућних љубимаца.

Погледајте и:  Акита - најпознатија јапанска пасмина 

Амерички водени шпанијел: Коврџави цуњавац 

Апенцелерски пастирски пас: Мали достављач