ДЕВЕТ МАЛИХ ЧАКАРЕВИЋА: Навикли смо на хладноћу, не требају нам ципеле, највише бисмо волели...

- Нас деветоро спава на два кревета. Није нам хладно, али кућа је пуна влаге, па смо често прехлађени. Ми смо срећна деца, али нам недостаје купатило - каже за Блиц Валентина Чакаревић (10) из Миросаљца код Ариља.

Ова девојчица са још осморо својих браће и сестара: Машом (1), Срећком (2), Стојаном (3), Радом (4), Томом (5), Светланом (6), Драганом (7) и Кристијаном (8) живи у кући без воде и купатила, на 600 метара надморске висине.

Једно другом до увета, жељни су свега. Ипак, сувише су мали да би разумели сиромаштво у којем их подижу њихови родитељи. Отац Предраг ради у шуми за дневницу као дрвосеча, док мајка Марија бди над дечурлијом.

Кора хлеба доручак

Трошна кућица на брду, две просторије, астал, шпорет, кревети и креденац. Влажни зидови, бетонски под, климава врата, пољски WC, сивило... То је амбијент у коме одраста девоторо малишана.

Без ципела и зимских јакни, без топлог дома, спремају се да дочекају још једну злокобну зиму на планини.

ДЕЧАЦИ ЛУДИ ОД СРЕЋЕ: Шта нас ово стрефи, шта се догоди - имамо лопту, чоколадно млеко...

- Ма није мени до ципела, навикли смо већ на хладноћу. Али бих волела да имам свој кревет. Видела сам на телевизији кревете на спрат. После сам их сањала. Као, ми имамо девет кревета, свако своје ћебе и јастук, лепа нам је соба, а све то су нам донели анђели јер смо били добри - објашњава Валентина док кида кору хлеба и даје брату Срећку. То му је доручак. Обедује на поду поред труле судопере.

Недовршена кућа

Отац Предраг од јутра до вечери ради у шуми да би прехранио своје лепотане.

- Пресрећан сам што их имам. Срце бих из груди за њих извадио, сва су ми радост. Зато ме и боли душа што не могу да им обезбедим оно што имају њихови вршњаци. Али ћуте и иду у школу сваки дан, по пет километара у једном правцу било да је киша или снег. Дођу кући, а прсти им поплавели од хладноће. Уз помоћ пријатеља почео сам да зидам нову кућу. Започео, али даље не могу, и сада то стоји. Када бих могао само да ставим врата и прозоре да им обезбедим собе, мојој срећи не би било краја - прича Предраг.

ШОКАНТНЕ ТВРДЊЕ РОДИТЕЉА НЕСТАЛИХ БЕБА: У калупима се не налазе људски гени!

Рођени из љубави

Ни више радости ни веће туге на једном месту. Девет малих хероја на пропланку у оронулој кућици чекају боље дане.

Мајка Марија труди се да сваком детету посвети довољно пажње, но посла је много, па не стиже. Треба свакодневно довлачити и воду у балонима јер своју немају. Купају се у коритима...

- Девојчице расту, потребан им је бољи дом. Једва суздржим сузе када ми траже нешто а ја немам да им дам. А добра су деца, скромна. Нема већег блага од деце. Из љубави се родило свих девет малишана - каже мајка Марија.