Ко одлучује о праву на живот: Бог или држава?
На овај свет долазимо са неким урођеним правима, међу којима је и неотуђиво право на живот, али број извршених смртних казни у свету показује и да је то право донекле условно.
Смртна казна представља крајњу и најстрожу казну која је данас предвиђена у одређеним правним системима. У чак 38 од 50 америчких савезних држава постоји институција смртне казне. Ова казна изриче се најчешће за убиства, отмице и слична тешка кривична дела која за последицу имају смрт једне или више особа.
Током 2013.године повећао се број смртних казни
До повећаног броја смртних казни у прошлој години делом је дошло због више смртних казни изречених у Ирану, Ираку и Саудијској Арабији. Број званично објављених егзекуција у Ирану је најмање 369, али групе за људска права су саопштиле да су "кредибилни извори" пријавили још 335 смртних казна.
Извештај светске организације за заштиту људских права Амнести Интернешнел показао је да је прошле године најмање 778 смртних казни извршено у 22 земље. Међутим, у тај број не улазе хиљаде људи који су осуђени на смртну казну у Кини, у којој је то државна тајна.
Амнести Интернешнел се противи смртним казнама, без изузетка. Амнести је истакао да ипак мали број земаља извршава смртне казне, око једне на 10 земаља, док је 140 земаља против смртне казне. У Европи и централној Азији није забележена ниједна егзекуција, што је по први пут од 2009. године.
САД међу пет земаља по извршеним смртним казнама
САД су међу пет земаља у којима је извршен највећи број смртних казни у 2013, у којој је у односу на претходну годину број погубљења порастао за око 15 %. У САД прошле године је смртна казна извршена над 39 осуђеника, што је за четири мање у односу на 2012. годину, а 40 одсто егзекуција било је споведено у америчкој савезној држави Тексас, где је 27.6.2013 извршена 500-та смртна казна.
Егзекуције су извршена за кривична дела прељубе у Саудијској Арабији, богохуљења у Пакистану, привредног криминала у Кини, Северној Кореји и Вијетнаму и у Северној Кореји због порнографије, бежања у Кину и гледања забрањених филмова из Јужне Кореје, навела је организација Амнести.
У неким земљама, као што су Боцвана, Индија и Нигерија, тела погубљених затвореника нису враћена породицама ради сахрањивања.
У Ирану, Северној Кореји, Саудијској Арабији и Сомалији често се погубљења извршавају јавно.
Методе које се користе приликом извршавања смртних казни су од одсецања главе, смртоносних инјекција, елетричне столице до вешања и стрељања, а у прошлој години није забележена егзекуција каменовањем, навела је у свом извештају организација Амнести Интернешнел.
Најчешће методе су одрубљивање главе у Саудијској Арабији и Ираку, електрична столица у САД-у, вешање у Египту, Ирану, Јапану, Пакистану, Сингапуру и другим земљама, стрељање у Белорусији, Кини, Сомалији, Тајвану, Узбекистану, Вијетнаму и осталим земљама, а у Авганистану и Судану жртве каменују. На Блиском Истоку је током историје најчешћа метода била каменовање, коју је спроводила заједница, а први камен је обично бацао тужитељ.
У Еуропској Унији је забрањена тако да нити једна чланица ЕУ нема смртну казну као могућу пресуду. ЕУ је једна од водећих у свету која се активно и снажно бори за укидање смртне казне зато што је реч о нехуманим поступцима које ЕУ не толерише. Хрватска је Уставом из 1990. године укинула смртну казну.
Историја смртне казне
Смртна казна развила се из тзв. крвне освете. Крвна освета било је неписано правило у заједницама и племенима које су живеле пре неколико хиљада година. Она је допуштала и омогућавала родбини убијене жртве да се освете починитељу и његовом племену. У најстаријим правним изворима као што је Кодекс Ur-Nammu (око 2100. год.пне.) предвиђена је смртна казна за убиство и прељубу. У Хамурабијевом Законику спомиње се Талионско начело које означава ситуацију Око за око, зуб за зуб.
Оправданост смртне казне
Када је у питању смртна казна увек се јављају полемике које се воде с два фронта. Оног који заступа спровођење смртне казне у име правде и оног који се снажно противи том нехуманом чину којиме се извршава задовољавање правде.
Заговорници смртне казне покушавају оправдати њезину примену разним етичким, правним и друштвеним аргументима. Након свих полемика могу се издвојити четири које се најчешће наводе: праведна освета према најокрутнијм злочинцима, нужна непосредна заштита друштва/заједнице уклањањем починитеља, посредно застрашивање могућих будућих починитеља казнених дела и мањи финансијски трошак за заједницу. Особе које заговарају смртну казну сматрају да је она једини прихватљиви начин освете за кривично дело убиства. Ради се о друштвеној правди: држава треба уклонити зло и заштити друштво.
Противници смртне казне излажу аргументе који оповргавају учинак застрашивања јер искуства показују да врло мали број тешких злочинаца рационално и у детаље планира извршење својих дела те да не размишљају о могућим последицама. Исто тако велики број убистава догађа се у афекту, а починитељи у таквим ситуацијама не промишљају о последицама свога поступања. По питању мањег финанцијског трошка за друштво такође долази до разилажења у мишљењима. Најтежа могућа казна након смртне је казна доживотног лишења слободе. То у правилу значи да друштво у целини, а тиме и сами чланови породице жртава сносе трошкове затварања починитеља.
У Србији је смртна казна примењивана од настанка модерне државе 1804. до 2002. године, када је 26.фебруара законом укинута. Последње погубљење, стрељање, извршено је 14. фебруара 1992, а последње смртне казне су изречене 2001. године.
Од 2007, сваке године се спроводи истраживање јавног мњења на стандардном узорку од око 1.000 грађана, са у основи истим резултатима. 2013. године 43% је било против смртне казне а чак 57% за смртну казну у Србији. У ове проценте нису урачунати неодлучни.
