КРАТКА ИСТОРИЈА: Како су пропали преговори о статусу Космета

Од 24. марта до 10. јуна трајала је НАТО акција по имену Здружена сила илити Племенити наковањ (Милосрдни анђео је креација Милошевићеве власти како би се народ додатно расрдио на агресора). Њен резултат је Војно-технички споразум у Куманову од 9. јуна 1999, а дан касније и Резолуција 1244 СБ Уједињених нација. 

Иако испрва у српској јавности одбијен, овај документ Уједињених нација касније је постао један од основа на којима је почивало упориште српске стране у преговорима око статуса Косова и Метохије, али и дипломатским иницијативама за очување просторне целовитости СР Југославије/Државне заједнице Србије и Црне Горе/Србије.

Након пада Слободана Милошевића са власти, формирана је проевропска влада Демократске опозиције Србије. Њен први премијер Зоран Ђинђић је сматрао да је Србији потребно било које решење, без одуговлачења. Његови оновремени политички сарадници, као и бивши македонски премијер Љупчо Георгијевски, тврде да је Ђинђић био оран и за поделу Космета, тј. размену територија по принципу север КиМ Србији, а део Прешевске долина Албанцима. Наводно је био спреман Западу да понуди овај план, али и да тражи припајање Републике Српске Србији.

Влада Војислава Коштунице и почетак преговора о статусу КиМ

Међутим, Ђинђићева смрт успорила је политичку активност Србије на свим пољима, па и по питању положаја Косова и Метохије . После краткорочне владе Зорана Живковића, премијер Србије постао је Војислав Коштуница, дотадашњи председника. Коштуничин европскептицизам и конзервативна политика водили су се уверењем да Србија никада неће прихватити да Космет постане независтан, при чему је Ђинђићев план, ако га је и било, или било која слична помисао упорно пренебрегавани.

УН су 24. октобра 2005. одобриле почетак преговора о статусу, док су 11. новембра именовале Мартија Ахтисарија као посредника и специјалног изасланика. 

Већ на самом почетку, у јануару 2006. Контакт група је "пуцала" у преговоре пошто је одредила да статус Косова не може резултирати повратком на стање пре 1999, нити припајањем Космета некој другој држави.

Од 20. фебруара, кад су преговори почели, стартне фазе обележили су непомирљиви ставови и чињеница да су преговарали нижи представници обеју страна.

Ахтисаријева улога

Ахтисари је предложио учешће водећих личности, што је почело да се реализује од јула 2006. у Бечу. Главни учесници на српској страни су били премијер Војислав Коштуница и председник Борис Тадић, а од Албанаца Фатмир Сејдиу и Агим Чеку.

Преговори о децентрализацији нису давали конкретног плода, док је једино сагласје, али само начелно, постигнуто о заштити културних споменика у покрајини. Зато су Контакт група и Уједињене нације овластиле Ахтисарија да изради план.

Фински дипломата је план сачинио и представио 2. фебруара 2007. У њему није дефинисан статус покрајине, али кроз разна решења, Космет би добио приступ међународним установама и де фацто атрибуте државности. Зато га је Скупштина Србије одбила 11 дана касније. 

Услед неуспеха у медијацији, Ахтисари је пред УН 3. априла изнео предлог о косовској независности под међународним надзором. Русија је одбила да подржи предлог, па су уследили ...

...нови преговори, "Више од аутономије, мање од независности" и крах преговора

Трећи поновни преговори почели су у септембру 2007. Србија је на крају изашла са предлогом који је сублимирао предлог Вука Драшковића из првих преговора: "Више од аутономије, мање од независности", тј. да Космет има положај сличан Хонг Конгу, а да се након 20 година коначно дефинишу односи новим изјашњавањем. 

Албанци су и овај предлог одбили. Једино што је договорено преговорима био је настанак ЕУЛЕКС-а, правно-полицијске мисије Европске уније која је требала да замени УНМИК. 

Само дан након почетка рада ЕУЛЕКС-а, 17. фебруара 2008. косовска скупштина је прогласила независност.