ЛАЖУ НАС: Пилетина коју једемо нема укус пилетине!

Данас, све има укус као пилетина. Али није увек било тако. Пилетина је некада имала богат укус и била је веома скупа.

Ово је почело да се мења 1948. године када је почело да се тежи да пилетина буде издашнија и мање укусна, тако је описао Марк Шакер у књизи "The Дорито Effect".

Жена у седамдесетим годинама отишла је код месара да купи пиле. Имало је дуже ноге, мања прса и жућу кожу него што има нормално пиле. Била је то врста пилета које је до 50-их година готово нестала.

Међутим, некако је неко успео да одржи врсту која је гајена на природан начин, врсту домаћег узгоја, пиле које се хранило са травом и семенкама које је пронашло - а не оним вештачким које данас дајемо не би ли пилићи били што већи.

Жена је више од педесет година мучила муку са својим мужем и његовим омиљеним јелом – пилетином с кнедлама. Сваки пут кад би направила ово јело, без обзира на начин припреме, зачине, време печења, њен супруг би јој приговорио како то није оно јело које је његова мама припремала.

По хиљадити пут жена је пробала да испече најбољу пилетину коју је знала, а онда, када је видела реакцију свог супруга, заплакала је због пилета. "То је пилетина с кнедлама моје маме", казао је супруг када је испекла пиле домаћег узгоја, пиле које није надувано и напумпано само да би што пре могло да иде у продају. Пиле које није задовољавало тренутне стандарде јер је имало предугачке ноге и премален труп. Свих 50 година, проблем је лежао у пилетини, не у жени.

Све је почело 1948. године у Мериленду када је Хауард Пирс, стручњак за истраживање квалитета пилетине, због страха од пораста глади у време Другог светског рата, одлучио да гаји пилиће који ће брзо нарасти и личити једни на друге, који ће бити савршен примерак, без мане, јефтинији и доступни свима.

1923. године, како би се одгојило савршено пиле од једног килограма, било је потребно 16 недеља, а већ 1933. године, узгајивачима пилића било је потребно две недеље мање за пиле од једног килограма. Такмичење није ту стало. Испитивачи који су оцењивали квалитет пилетине нису се бавили њеним укусом. Гледали су њену величину и боју. Пилетина која је настајала била је чудо.

Нико се није питао каквог је укуса та чудесна пилетина јер се могла производити брже, бити јефтинија и доступнија ширем кругу људи. Више није била резервисана само за богати слој. До 1951. победничка пилетина била је одгајана две недеље краће од оне из 1948, а 1973. за савршено пиле било је потребно око 8 недеља. Половину времена краће од оног 1948. године. Био је то успех за прерађивачку индустрију, али не и за потрошаче, пише Dnevnik.rs.

Пошто је постала доступна свима, почела је брже и брже да се производи, а њен квалитет је све више опадао. Тежња да порасте што пре надјачала је жељу да буде што укуснија. Готово да смо заборавили да припремимо јело без маринаде, зачина и осталог. Због чега? Јесте ли се икада запитали какав је прави укус пилетине?

"Велика већина хране коју данас конзумирамо не само да је лаж, већ је јако велика лаж. Модерна храна једна је од највећих лажи икад испричаних у историји људског постојања“, написао је Марк Шакер у књизи.