ЛИЦЕ МИГРАНТСКЕ КРИЗЕ: Потресна прича о Дои (ФОТО/ВИДЕО)

Цео свет је имао прилику да прати потресна дешавања и ужасе који су се дешавали у Сирији. У рату који је разорио толико породица и кућа, највише саосећања је било упућено мигрантима.

Макар би морало тако бити, јер прелазити хиљаде километара непрегледног мора у нехуманим условима, напуштање домовине, своје културе, породице и свог живота не може бити слободна, неизнуђена воља. Ризиковање живота своје деце и њихова неизвесна будућност и хоће ли бити живи кроз неколико минута, сати или дана, свакако нису циљеви и жеље било које мајке.

- Једно је сигурно, ниједна избеглица се не би нашла на тим опасним бродовима да је могла да успе код куће. И ниједан мигрант не би пошао на то опасно путовање, да је имао довољно хране за себе и своју децу.

Ово је прича о Дои, сиријској избеглици од 19 година. Некада амбициозни ђак, нашла се у ситуацији да са 500 других избеглица са и љубављу њеног живота, бежи бродом преко Средоземног мора, до Европе. Иако свесни ризика и неповерења према озлоглашеним кријумчарима, нису имали другог избора, него да пробају да преживе.

Иако никад није научила да плива, била је једна од 11-оро људи који су преживели то путовање. Након бродолома, Доа остаје и преживљава у леденом мору наредна 4 дана. Спашава још један живот, али губи љубав свог.

- "Жао ми је, љубави, што сам те довео у ову ситуацију. Никада нисам волео никога онолико колико волим тебе." И препустио се дубинама, а Доа је посматрала како се љубав њеног живота дави пред њом.

Доа је од престижне Атинске академија добила награду за храброст. Она свакако заслужује све похвале, али бити приморан да напустиш све што је познато и изгубиш све што је вољено, су животне околности које не смеју бити дозвољене и омогућене било коме.

- Рат у Сирији је протерао скоро четири милиона људи преко границе, али преко седам милиона људи је у бекству унутар државе. То значи да је више од пола сиријске популације било принуђено на избеглиштво.

Ова масовна миграција засигурно да изазива страх и неповерење. Исти је страх, и друга страна је забринута за опстанак своје културе, својих живота и животе својих породица, али не смемо заборавити принципе који нас држе заједно и због којих наша људскост опстаје упркос трагедијама и монструозним актовима, а то је наша хуманост и саосећајност.

- И ја разумем страхове јавности. Људи су забринути за своју сигурност, економију, промене у култури. Но, је ли то важније од спашавања људских живота? Јер овде имамо нешто темељно што мислим да потискује све остало, а тиче се хуманости свих нас. Ниједна особа која бежи од рата и прогањања не би требало да умре, прелазећи море до сигурности.

Можемо ли да се заузмемо за свет у коме је сваки живот подједнако важан?

Погледајте и остатак ове емотивне и тешке приче у видео прилогу испод, за који превод можете наћи ОВДЕ: