Место спаса за малолетне преступнике
Жута зграда у улици Булевар ослобођења место је где се збрињавају деца улице, жртве насиља, страни малолетници, али и преступници. Различите животне приче довеле су их у Завод за васпитање деце и омладине где им је пружена сва неопходна помоћ и надзор од 24 сата дневно. Спас од улице, безбедност од кршења закона и уточиште када се пређу границе налазе на једном месту.
Због наставе која је у току, али и лошег времена, двориште, које иначе врви од деце, скоро је празно. Један од четири улаза ове зграде води у канцеларије директора и надлежних, док остали улази прецизно одвајају три радне јединице Завода: Центар за смештај деце за изреченим васпитним мерама, Центар за смештај страних малолетних лица и Прихватилиште са прихватном станицом. Канцеларија директора испуњена је пехарима, цртежима и радовима деце која бораве овде. Сваки пехар има своју заслугу.
"Овај грб су рецимо они радили, ове иконе... То су разноразни пехари, такмичења, спортске игре, фудбал, кошарка, шах, стони тенис, бокс, пецање, то је само један део пехара које су они освојили у задњих пет година", објашњава директор Завода Драган Роловић.
Међутим, њихов живот је много другачији, посебно када су у питању малолетни делинквенти од 14 до 18 година. Због одређених прекршаја, пре свега лакших, суд им додељује као изречену меру боравак у овој установи који може да траје од 6 месеци до две године, где се ради на њиховом понашању и васпитању. Након смештаја прави се индивидуални план који се сваком детету појединачно прилагођава, при чему су под надзором 24 сата и деле се у васпитне групе. Тим третманом предвиђене су посете, али и одласци на викенде.
Како изгледа прилагођавање?
"Углавном дођу са сузама, а тако и оду. Дођу у сузама зато што су дошли у дом, па су несрећни, ко зна шта ће да им се деси, а оду у сузама, јер се вежу једни за друге, вежу се за особље, васпитаче, установе, ипак им ми пуно тога пружамо овде. Већ самим тим што су дошли у ову установу, пре самог доласка су схватили да су ударили у зид", прича дугогодишњи васпитач и директор.
Њихов свакодневни живот овде поприма другачији облик. Крађе и преваре замењене су књигама и разговорима, а када се у потпуности прилагоде, схвате да почињу да живе нормалним животом друге деце и да им је пружено можда и више него што би могли да имају.
"Ја лично мислим да им је пружено и више, кренете од тих баналних ствари од тога да сигурно добијају четири оброка врло квалитетна у току дана, па идете преко тога да не морају да размишљају да ли имају свеске, оловке, књиге, да ли има времена неко да им помогне у учењу, до тога да ли им је гардероба чиста или није. Овде су ослобођени од размишљања о тим неким стварима шта да обуку, једу, обују, да ли ће неко да им посвети време које им је потребно, увек имају могућност да комуницирају са неким од стручних радника и дању и ноћу".
Како изгледа дан у дому?
"Сушински постоји дневни план рада васпитне групе и то је костур кога се придржавају све васпитне групе. То значи, одређено време за устајање, време за уређење просторије, намештање кревета, одржавање личне хигијене, онда одређено време за доручак, после доручка рецимо одлазе у школу", објашњава Роловић.
Програм основне и средње школе "Вожд", смештене у просторијама у склопу Завода, који похађају и деца из других установа социјалне заштите, прилагођен је школском уздрасту сваког детета, који након што се основно образују, имају прилику да науче неки занат. Након часова и ручка, слободно време проводе на спортским теренима, на уметничким радионицама или интернет клубу. На информативном састанку причају са васпитачем о дешавањима, а затим са сваким дететом појединачно раде психолози и педагози. Преостаје време за учење, решавање задатака и вечеру да би се на спавање отишло у 23 сата.
Какав је живот детета када васпитна мера истекне?
Након истека изречене мере они су препуштени себи. Средина, прихватање, али и њихова одлука да ли ће наставити даље или се вратити претходном начину живота одређују њихову будућност.
"Није велики број оних који се врате на старе стазе, зависи од тога како га је прихватила средина, да ли му је обезбеђен неки облик егзистенције, да ли има смештај ако нема родитеља, да ли има посао или помоћ од стране центра. Логично је да има предрасуда, али кад се нађете у животној ситуацији ја мислим да их људи више прихватају њих рађе, него неког другог. У добром броју нам се или јављају или нас обилазе, а оно што је њихова карактеристика јесте да знају да буду захвални.", каже директор.
