НАША НОЋ У УРГЕНТНОМ ЦЕНТРУ: Изненадило нас је оно што смо видели!

Екипу портала SrbijaDanas.com на улазу је дочекала дежурна главна сестра Наташа Рајић која је и била наш "кустос" кроз Ургентни центар. Одмах смо је питали како изгледа један просечан дан међу зидовима ове установе.

“Средом је најмања гужва. Све зависи и од времена. Када су поледице, честе су повреде и тада имамо доста посла. Најоптерећенија је тада ортопедска амбуланта и неурохирургија. Гужва је и када је сезона брања вишања, јер људи приликом брања падају. Тада кроз Ургентни центар прође и преко 150 пацијената дневно“.

Овако је на самом улазу

Прошли смо поред пријемног одељења где је неколико особа чекало отварање картона. Једна жена је погнуте главе седела поред младе девојке. Обе су плакале. Док нам је главна сестра објашњавала да се већ ту одређује хитност пацијента, угледали смо призор који је овде свакодневан.

Зачули смо ротацију кола Хитне помоћи. Сестра нас је склонила у страну и рекла да сачекамо. Техничари су спремно дочекали долазак Хитне испред улаза у Ургентни центар. Преузели су уплашеног пацијента, отворили му картон. Све се одигравало брзо. Сестра која је била са нама рекла нам је да пацијент ког су техничари сачекали мора на реанимацију. На другом крају ходника видели смо екипу дежурних лекара који су већ спремни да санирају и збрину повреде пацијента који је управо довезен. У само пар минута дијагностиковали су проблем и кренули са радом.

Врата ординације у коју су увели пацијента су била затворена, па нисмо могли да видимо шта се дешава. Наставили смо даље. Дошли смо до ходника у коме је двадесетак људи чекало да буде збринуто. Сестра Наташа нам је објаснила:

“Ово што видите - није гужва. Дешава се да овај ходник буде препун пацијената“.

Иако се наша схватања гужве нису уклапала у њено објашњење, решили смо да јој поверујемо. Ипак, нисмо могли а да не питамо сестру због чега толико људи чека.

“Број пацијената је повећан у односу на прве године отварању Ургентног. Некада је само у неуролошкој амбуланти било око 50 пацијената за 24 сата. Сада је тај број удвостручен“, објаснила је сестра Наташа.

Бука и бес пацијената, најмирнији они којима је најтеже

Атмосфера на одељењу до ког нас је спровела сестра није била пријатна. Пацијенти су чекали да их дежурни лекари приме на преглед - нервозни су, цупкају ногом, љуте су на оне који су дошли после, а на преглед одлазе пре њих. Иако је на сваком кораку исписано да се ред примања пацијената одређује на основу тежине случаја, односно на основу тога колико је случај хитан, свако ко чека мисли да је баш њему најгоре и да он мора први, уздише и љути се на здравство, што и разумемо - свакоме је сопствена мука најтежа. Наравно, има и оних који мирно чекају свој ред. Мало, али има. Најмирнији су они којима је најтеже - пацијенти смештени на лежећим колицима.

Ипак, на основу ноћи које смо провели у Ургентном центру, закључили смо још једну ствар. Породице пацијената су много бучније него сам пацијент. Уплашени и нервозни, али пуни снаге и здравља, често умеју да буду изузетно непријатни.

Док смо чекали да нас дежурна докторка кардиологије прими, разговарали смо са главном сестром са неурологије Наташом Милојковић која је те вечери задужена да цео Ургентни центар функционише беспрекорно. Како нам је рекла, не зна шта је теже - да ли ситуација када је угрожен живот младе особе или када је реч о некоме старијем. Објаснила нам је да су на младе сви посебно осетљиви, јер пред њима је будућност. Али, како каже, тешко је и када је реч о старијем човеку. Јер ту су деца, унуци, сви моле и уздају се у вас.

Док смо разговарали са Наташом, докторка Дубравка Рајић, кардиолог, позвала нас је да уђемо у ординацију. Управо је завршила са прегледом и имала је буквално минут за нас - јер пацијенти не смеју да чекају. А у поверењу ћемо вам рећи и да су, не знајући да смо новинари на задатку, одмах кренули да се буне јер улазимо ''преко реда''. Када им је Наташа објаснила о чему је реч, утихнули су, али су наставили да крајичком ока проверавају да нису преварени.

Ушли смо у ординацију. Тамо је била једна докторка и једна дежурна сестра, а на столу куп картона. Одмах смо упитали докторку зашто их је толико.

“Доста лекара дежура, али број оболелих пацијената који се превози у Ургентни центар је сваког дана већи. Када сам ја почела да радим, пре једно двадесетак година, број прегледа је био око 80 болесника, сада дневно прегледамо и по 200 пацијената, а капацитети су исти“, објаснила нам је.

Потресну причу докторке Дубравке о пацијенту ког ће памтити до краја живота можете погледати кликом ОВДЕ!

После приче коју нам је испричала, запитали смо се колико је напорно радити у Ургентном. Одговор нам је дао призор док смо излазили из ординације докторке Дубравке. Гомила пацијената различитих година чекала је на пријем у једном не тако пространом ходнику. Уз зидове били су приљубљени покретни кревет на којима су лежали они најугроженији. Дефинитивно, ово је најнапорније место у медицини које тренутно постоји у Србији, јер овде долазе животно угрожени пацијенти.

На ово одељење је хитно пребачен и Зоран Ђинђић

Прошли смо кроз гужву пацијената који су нервозно чекали на ред. Сестра Наташа нам је рекла да сада идемо до ординације у коју долазе најугроженији пацијенти – у ординацију за реанимацију. Док смо се спуштали степеништем сестра нам је испричала причу о лажним пацијентима Ургентног коју можете погледати кликом ОВДЕ!

Стигли смо пред врата ординације. Испред није било никог, па је сестра ушла да провери шта се дешава. Саопштила нам је да можемо да уђемо, видимо ординацију и разговарамо са докторком јер тренутно немају пацијента, али нас је упозорила да уколико неко дође одмах морамо да напустимо ординацију.

Ординација за реанимацију је једна мала просторија са апаратима за оживљавање пацијената. Оно што нам се учинило невероватним је прича да се ту понекад истовремено смести и по осам пацијената.

“Код нас долазе лежећи пацијенти, и задржавају се око сат времена, у зависности од повреде.  Понекад се догоди да се један пацијент задржи у амбуланти пет минута, а понекад и до шест сати, све у зависности од повреде. Овде јако добро тимски радимо, што је најважније“, објасниле су нам дежурне докторке Вања Мишић и Тијана Тодоровић. Шта су нам све откриле докторке Вања и Тијана погледајте кликом ОВДЕ!

У разговору са сестрама и докторкама  сазнали смо да је њихов посао веома ризичан, јер како кажу “Овде долазе разне банде”.

Након посете овој ординацији, сестра нас је оставила да разгледамо још мало. Пацијенти су стално пролазили, а ми смо разговарали о нечему што нам је једна од докторки из Ургентог поменула - о одговорности. И заиста, велика је одговорност преузети на себе нечији живот, издржати уплашен поглед, вику, бес и тугу. Сетите се тога када се следећи пут будете жалили на здравство.