Наша ћерка је у ствари син

У јесен 2009. добили смо дивну црвенокосу девојчицу. Обукли смо је у ружичасто и чипку и купили лутке са којима ће се играти кад мало порасте. Али наша Луна је имала другачије планове. Нису је занимале лутке, него камиончићи, аутомобилчићи и диносауруси. У продавницама је одмах ишла у део за дечаке.

"Мама, купи ми ово!" То би обично био авиончић или мушка мајица. Удовољавала сам јој, али се и питала шта није у реду. 

Када је напунила две и по године, у једној продавници је отишла у секцију за мушки доњи веш: "Ове хоћу!" Биле су то гаће са ликом Спајдермена. Касније сам прочитала да је бирање мушког веша (ако је девојчица у питању) један од пет знакова да имам трансродно дете (дете које не препознаје свој пол који јој је дат рођењем и осећа да је супротног пола).

Чим је напунила три године рекла је: "Желим да будем дечак."

"Зашто?" - питала сам је.

"Хоћу да будем возач на тркама."

"И девојке то могу, као Даника Патрик."

Али, како је разговор текао, схватила сам да њена жеља није да буде снажна жена. Она је заиста била мушко, није само хтела да се облачи као дечаци. То нам је "званично" саопштила када је напунила три године.

Проучавала сам ту тему и научила да трансродну децу не треба спутавати, јер могу да падну у депресију, одају се дрогама или да, у најгорем случају, одлуче да изврше самоубиство, јер не могу да буду они што јесу у души.

Почели смо да јој купујемо мушку одећу. Онда смо побацали све минђуше. ошишали смо је на кратко. Била је одушевљена и сијала је од среће. Тада ми је било јасно да радимо праву ствар. 

Стигло је и време за предшколско, па сам јој рекла:

"Ако већ хоћеш да будеш дечак, изабери мушко име."

"Може ли Луна-дечко?"

Насмејала сам се. Изабрали смо да се зове Сем, што је неутрално. За случај да се ипак "одлучи" да буде девојчица. 

У предшколској установи смо написали да се наше дете осећа као дечак и да ми то поштујемо. Они су нам изашли у сусрет.

Луна је "постала" Сем сасвим природно. Породица је то много теже поднела. Добили смо привлачног и лепог дечака, али требало нам је времена. Често сам плакала када су ми женице у продавници говориле како имам лепог сина. 

Када смо се преселили у Калифорнију, тамо је било много комликованије. Његови учитељи, углавном посвећени верници, истицали су да је бог створио човека и жену и да је ту све јасно. Нису ни знали о чему се ради у нашем случају.

Знали смо да у тој школи у коју смо отишли може само да му буде горе, па смо потражили ново место на којем ће му бити угодно. Успели смо у томе. Била сам најсрећнија мајка на свету, када сам упознала просветне раднике који нас разумеју.

Све време смо, благо, покушавали да је убедимо. Али, она је желела да игра фудбал.

Шта нам доноси будућност? Желим само срећу мом сину и то је све што ми је важно. Нема нам друге, временом ћемо морати да прибегнемо хормонским терапијама и операцијама. Већ у осмој години он може да почне да користи блокере за пубертет, што ће га спречити да се развија као жена. Озбиљније одлуке долазе у 15. години, када би требало да почне хормонска терапија, што ће изазвати стерилност. Чекају га веома озбиљне одлуке.

Операција промене пола је дозвољена од 18. године па надаље. Лакше је претворити мушкарца у жену, али процес за нашег сина је и даље врло компликован. Надамо се да ће, када одрасте, наука отићи довољно напред да то не буде толико болно и опасно. А до тада, овако разговарамо:

"Мама, када ћу имати пишу као мој тата?"

"Кад порастеш, сине."

Ићи ћемо редом и полако. За сада ми је једино важно да нашег сина људи прихватају као оно што јесте - један од дечака из школе.