Бонтон у превозу: Понашамо ли се све више као дивљаци?
Док гунђамо због цене карата за превоз и нових оштрих мера Бус плус-а на које не можемо да утичемо, можда би могли да се позабавимо нечим што је и те како до нас, а што може да нам прелажење жељене дестинације учини подношљивијим него до сада. Сви имамо бонтон и васпитање које носимо од куће, али их често не користимо. Шта нам смета и на шта се жалимо у превозу?
1. Поздрав
За разлику од већине земаља, ми очигледно немамо навику да, када улазимо или излазимо из превоза, поздравимо возача. Он је тај који ипак сноси велику одговорност, одговоран је за живот људи који превози, свађа се са бахатим возачима, подноси велике врућине и хладне зиме. Најмање што можемо да учинимо је да навучемо лагани осмех и пожелимо добро јутро, добар дан, кажемо хвала и пријатан дан. Позната је прича о возачу аутобуса 52 Милораду Затезалу који је толико фин да су људи у неверици и да га понекад питају шта му је. Изгледа да је већина нас навикла на мргудне и ћутљиве фаце.
2. Стајање на вратима
Још једна лоша навика путника. Када треба да изађете из аутобуса, често вам се дешава да испред вас стоји неко ко се закачио за шипку и не пушта је, а не силази када и ви. Да је велика гужва, па и да се разуме, али опет, немамо ту навику да се померимо тамо где има места, већ смо срасли са шипком као најдражим познаником. Такође је проблем велика неодлучност и спорост путника при уласку или изласку из превоза јер док тај неко размисли на коју ће страну, путник иза њега се редовно судара са њим.
3. Правило леве и десне стране
У земљама које имају метро неписано је правило леве и десне стране. Ко је живео у таквим градовима или се често возио метроом, може да потврди. Приликом изласка из превоза, они који не журе нигде и могу ноншалатно да ходају, треба да иду десном страном, а људима којима се жури је резервисана лева страна да би лакше обишли оног испред и потрчали да стигну на други превоз који, јелте, неће само њега чекати. Ми метро немамо, али немамо ни свест да неко поред нас жури и да би требало да се држимо своје стране, уколико не журимо. Сличност је велика као вожња ауто-путем, уколико возиш нормалном брзином, идеш десно, а уколико журиш, претичеш левом.
4. Гласно причање
Викање док причате телефоном, гласно смејање и причање, пуштање музике преко смартфона сматра се непристојним понашањем, поготову док се налазите у скученом простору. Некада, када сте јако уморни, па чак и лепо расположени и сами са својим мислима, апсолутно вас не занима да вам се сусед до вас гласно хвали преко телефона да је синоћ привео атрактивну девојку, да вам две малолетне особе ''пуштају до даске'' неки нови хит и да слушате масне вицеве путника до вас. У Шведској, нпр, путници уколико имају да саопште нешто својим сапутницима, учине то тишим гласом и тамо се свако труди да ни на који начин не угрози концентрацију друге особе.
5. Нетрпељивост није на месту
Превоз користимо јер немамо сопствени или паре за такси, и тога смо свесни. Али за доста ствари смо постали нетрпељиви и све више гунђамо, свађамо се, претимо. Неретко употребљавамо силу како би одбранили своју част. Дешава се да људи уђу у аутобус са више торби и моментално се ствара неразумевање других путника. Фали нам више емпатије и солидарности, поштовање према старијим особама и млађој деци. Само једна позитивна ствар дневно и некоме, а и себи, барем док сте у превозу, можете улепшати дан.
