НЕ КАЈЕМ СЕ: Била сам са старијим, ожењеним мушкарцем

Након завршене средње школе, уписала сам Правни Факултет. Била сам студент који се финансира из буџета, али и поред тога, родитељи нису имали да ми дају новац кад год ми је требало. Одлучила сам да се запослим, макар на пола радног времена. Имала сам срећу да добијем привремени посао у једној адвокатској канцеларији. Ово ми је уједно било и пракса и прилика да зарадим себи за џепарац.

Сећам се када смо се упознали. Висок, шармантан, елегантно обучен, са осмехом и погледом који су једноставно зрачили. И да, био је ожењен и скоро дупло старији од мене.

Што се самог посла тиче, одмах сам се снашла и заиста нисам имала никаквих проблема. Све колеге, а нарочито Он, помагали су ми кад год је требало.

Ипак, дешавало се да Он и ја останемо у канцеларији и након радног времена. Послове које смо могли да остављамо за сутрадан, завршавали смо тај дан. И наравно, није нам било тешко, наручили би клопу, Он би ми објашњавао ако ми нешто није било јасно и тако неколико пута недељно.

Знала сам да је само питање дана. Пред другима смо вешто крили привлачност, али када смо остајали сами, све се мењало.

Не, нисам била мала, наивна, заљубљена клинка, чак напротив. Дубљих емоција није било, или можда ја нисам дозвољавала да се развију. Почели смо да се виђамо, да излазимо на кафе, ручкове, вечере. Жени је неколико пута рекао да иде за викенд на пословни пут, док би наравно то време искористио са мном. У најлепшем сећању ми је остао викенд у Бечу. Хотелска соба, обилазак града, вечере у ресторану и испробавање разних чоколадних дезерта. 

Пријали смо једно другом. Њему је импоновало што је девојка, скоро дупло млађа од њега, заинтересована да буде са њим, док је мени пријало да имам "везу без обавеза". Поред факултета и посла, заиста нисам желела да улазим у нешто озбиљно, да се правдам некоме и објашњавам свакакве глупости. Невероватно, али у сваком тренутку је знао како да се понаша, када да се јави. Нисмо гушили једно друго, већ нам је сваки сусрет био максимално уживање.

Правог разлога за прекид заправо није ни било. Једноставно смо осетили да је било доста. Да, и даље је постојала та ватра међу нама, али недовољно распламасана да би настављали причу.

Његов број телефона још увек имам, као и Он мој. Договорили смо се да, ако некад осетимо жељу, као ону са почетка, да се слободно јавимо оном другом.

Ево управо му куцам поруку...