НЕ, НЕМОЈ МИ ПРИЋИ: 6 најлепших стихова о љубави Десанке Максимовић

Десанка Максимовић је била песникиња, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика. Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе.

Ово су њени најлепши стихови:

1.  Реци ми сад, када већ прошло све је: часи болни и дани драги, лепи; кад нови бол се старом болу смеје; од речи твојих кад душа не стрепи - реци, да л' те је моја туга болела некад, кад сам те много, много волела? (По растанку)

2. Познала сам те кад снег се топи, топи, и дува ветар млак. Близина пролећа душу ми опи, опи, па жудно удисах зрак. С нежношћу гледах стопа ти траг, траг по снегу белом; и знадох да ћеш бити ми драг, драг у животу целом. (Предосећање)

3. Ви који се волите љубављу испосника, са страхом од сагрешења, који као птица о кавез ломите крила, сећаћете се увек једно другом лика. И по растанку замрети вам неће гушена хтења. (Слово љубави)

4. Ко хоће да доживи чудо мора се радовати као ласте, мора му бити дато да може и заплакати обилато и кад до дечака већ одрасте. (Ко хоће да доживи чудо)

5. Од јутра ходам адом између набујалих вода. Нигде никога, само тајна замршена грања, само ја и самоћа бескрајна, слатка и очајна. (Самоћа)

6. О, не остављај ме никад саму кад неко свира. Учиниће ми се негде у шуми поново све моје сузе теку кроз самоникле неке чесме. (Опомена)