ВЕЛИКО СРЦЕ УЧИТЕЉИЦЕ МАРИНЕ: Нећете веровати шта чини за своје ђаке кад школу ЗАВЕЈЕ СНЕГ
Учитељица Марина, у својим тридесетим годинама, одлучила се за нешто што је данас већини њених колега страно.
Када зима загуди, а снег блокира све путеве и стазе ка кладовским селима на планини Мироч, Марина Мандић, учитељица у издвојеном одељењу Основне школе "Светозар Радић", у месту Планиница, поред наставничке добије још једну улогу. Она тада постаје и мајка, старатељ, најбољи пријатељ...
- У планинским условима, када зима покаже зубе, малишани спавају у мом стану. Срећом, па их има само троје. Тада им кувам и перем ствари, подучавам их... Много пута се десило да, док напољу шиба мећава, седимо у соби, слушамо пуцкетање ватре и, једноставно, тада избришемо однос учитељ - ђак. Постајемо најбољи пријатељи - прича Марина за Вечерње Новости.
У школским клупама свега троје ђака
Последњих деценију и по слика се у Планиници не мења. У школским клупама је само троје ђака. Малишани кажу да би волели да имају више другара с којима би могли да уче и да се играју.
- Било би лепо да нас је у школи мало више. Могли бисмо заједно да цртамо, пишемо и рецитујемо, а за време одмора да играмо између две ватре – кажу Анђела и Жељко Илић.
Несвакидашња одлука
Учитељица Марина, у својим тридесетим годинама, одлучила се за нешто што је данас већини њених колега страно. Није бирала посао. Чим јој се указала прилика да ради, прихватила је да дође у Планиницу и одрекне се живота у урбаној средини, заменивши градске булеваре сеоским, излоканим путевима.
Како се уз учитељску привикла и на нову, допунску улогу?
- То је део договора са родитељима. Тада им замењујем оца и мајку. А и мени је лакше када се, уместо фијука ветрова, поред мене чују дечји жагор и смех. На то сам навикла и поносна сам на моје мале станаре - каже Марина.
Она додаје да је већ годинама у десетак планинских сеоских школа у општини Кладово све мање ђака. Зато није неуобичајено да у издвојеном одељењу текојске ОШ "Светозар Радић" у Планиници, насељу смештеном на 560 метара надморске висине, наставу у три разреда похађају три ученика који до школе, од својих домова у планинским врлетима, пешаче неколико километара.
Некада је у школи било преко 50 ђака
- Некада је у тој школи, отвореној 1980. године, било као у кошници - сведочи Зорица Дачић, мајка Жељка Илића, који похађа трећи, и Анђеле, која је пошла у први разред.
- У две учионице било је више од 50 ученика у тадашњој четворогодишњој школи. Међутим, време је учинило своје. Бројна огњишта су пуста, нема људи ни деце, јер је већина из родног краја отишла у потрагу за бољим животом. Ја сам остала. И срећна сам што моја деца могу да се школују – каже Зорица.
У комбинованом одељењу није лако радити. Али Марина се потпуно посветила свом занимању и за ђаке има само речи хвале.
- Деца су послушна. Жељна су знања, тако да настава иде баш како треба. Услови за рад у школи су солидни, али нам недостају компјутер и музичка линија. У планинском беспућу време споро пролази, али је рад са децом моје опредељење и то ме испуњава – задовољна је учитељица.
