НОВА УЛОГА НЕМАЧКЕ: Тренутак истине Ангеле Меркел

Последњи покушај да се рат у источној Украјини обустави дипломатским путем краће је трајао него први покушај у септембру. Новим споразумом, који је као и претходни закључен у Минску, дефакто се признаје да је Украјина подељена војним путем.

Али где је линија поделе и даље није познато јер је Маријупољ и даље нападнут са истока, који је стратешка лука на Црном мору. Аутор ове анализе, за “Данас”, је Јошка Фишер, који је био шеф немачке дипломатије и вицеканцелар од 1998. до 2005.

Путин је остварио главни циљ руске политике, а то је успостављање контроле над источном Украјином. Заправо, Минск II је само одраз чињеница на терену. Питање које се, међутим, и даље поставља јесте да ли је било паметније допустити јединој сили коју Путин схвата озбиљно, односно Сједињеним Државама, да води преговоре. С обзиром да Русија баш и не поштује Европу, то ће највероватније пре или касније постати неизбежно, пише Данас.

Која је улога Немачке у кризи у Украјини?

Ипак, упркос ризицима, важно је да Немачка и Француска у сарадњи са ЕУ и САД преузму на себе дипломатске напоре. Иако је иницијатива за постизање Минска II указала да је политички утицај Европе мањи него што би требало, њоме се такође потврђује неопходност сарадње Француске и Немачке, као и то да је улога Немачке у ЕУ промењена.

Та промењена улога се одражава у самој Меркеловој. Десет година које је провела на власти углавном је обележила нова немачка ера "Бидермајера". Сунце је обасјавало Немачку и њену економију, а Меркел је сматрала да је њена највећа дужност да очува осећај благостања међу грађанима тако што их неће узнемиравати политиком. Али због новог значаја који је Немачка добила у Европи, брутално је окончана "необидермајерска" ера Меркелове. Она више не дефинише своју политику "малим корацима"; она сада стратешке претње схвата озбиљно и с њима се директно суочава.

То важи и за кризу у Грчкој у којој Меркел, упркос имиџу који има у јавности у јужној Европи, није пружила подршку "грабљивицама" у својој партији и администрацији. Заправо се стиче утисак да је Меркелова и те како свесна опасности, која се не може контролисати, да би Грчка могла да напусти еврозону, мада ће се тек видети да ли може да покаже довољну одлучност да обнови пропалу политику мере штедње која је наметнута Грчкој.

Без обнове те политике, чији је циљ подстицање раста, Европа ће и даље бити узнемиравајуће слаба и споља и изнутра. С обзиром сукоб Русије и Украјине, то представља суморну прогнозу јер су унутрашња слабост и спољне претње директно повезане.

Грчка криза је криза суверенитета, а не евра

Грчка је такође показала да је криза евра мање финансијска криза, а више криза суверенитета. Омогућивши победу партији Сириза, која се противи мерама штедње, грчки бирачи су се успротивили успостављању спољне контроле "тројке" (Европска комисија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд) или било кога другог над њиховом земљом. Ипак, ако Грчка буде избегла банкротство, за то ће имати да захвали само новцу страних пореских обвезника. И биће готово немогуће убедити европске пореске обвезнике и владе да обезбеде још неколико милијарди долара без проверљивих гаранција и неопходних реформи.

Конфликт у Грчкој показује да европска монетарна унија не функционише јер се демократски легитимна сувереност једне земље судара са демократски легитимном сувереношћу других земаља. Државе-нације и монетарна унија се не слажу. Али није тешко схватити да уколико би дошло до "Grexita", једини геостратешки победник би била Русија, док би у Европи сви били губитници.

Грчка ће, треба рећи Немцима, остати члан еврозоне, а очување евра ће изискивати додатне кораке ка интеграцији, укључујући трансфере и "федерализацију дуга", под условом да за то буду основане одговарајуће институције.

Такав корак ће изискивати храброст, али алтернативе, наставак кризе еврозоне и повратак на систем држава-нација, много су мање атрактивне. У светлу драматичних глобалних промена и директне војне претње Путинове Русије по Европу ове алтернативе уопште нису алтернативе, а грчки "проблем" изгледа безначајно.

Меркел и француски председник Франсоа Оланд треба још једном да предузму иницијативу и коначно поставе еврозону на здраве ноге.

Немачка ће морати да олабави свој вољени финансијски каиш, а Француска ће морати да се одрекне од дела своје драгоцене политичке суверености. Алтернатива је да се стоји по страни скрштених руку и посматра јачање европских националиста.