Отац ме је навукао на хероин

- Види шта имам - рекао је мој отац, држећи у руци пластичну кесицу.

Никада нисам користила хероин, али ме је привлачио, као и свака супстанца која може да ми прошири свест. Села сам поред свог оца, у којег сам имала неограничено поверење, испружила руку. То је био први дан када сам пробала хероин са својим оцем. И није био последњи. Оно што је почело као експеримент, постало је навика, начин живота.

- Људи ће рећи да је сулудо да то радим са мојом ћерком - рекао је мој отац док смо седели у дневној соби, окружени часописима, дисковима и његовим цртежима. Он је сакупљао добре ствари.

- Али ово - показао је у правцу праног шприца на столу - је циљ који оправдава средство.  Само хероин може да покрене креативност и натера нас да дођемо до озбиљних закључака до којих смо дошли.

Био је у праву. Хероин је брисао свако болно сећање које је стајало међу нама, осећај кривице и помогао нам је да имамо најчистији могући однос. Људи мисле да је хероин пут ка пропасти који се дешава у секунди. Хероин није преузео мој живот - до оног дана када га је заиста окончао.

Нисам очекивала да ћу се дрогирати, али тада нисам очекивала ни да ћу постати блиска са мојим оцем. Имала сам 18 година када су почела да стижу писма од њега. Марке су биле из различитих градова у Луизијани: Хоума, Батон Руж. То су била егзотична места за мене, јер сам живела у мирном граду, у којем је мој отац рођен и одрастао. До мог 2. рођендана, већ је три пута преварио моју мајку и био је углавном пијан. Касније ми је рекао да ми је учинио услугу, јер ми је сигурно било боље без њега тих година.

Вероватно је био у праву, али ја то тада нисам тако схватала.

Као тврдоглава девојка од 18. година, сматрала сам да су његова писма стигла касно. Носила сам их са собом, а временом сам почела да му одговарам. Крв није вода. Ишла сам тада у школу за визуелне уметности у Њујорку. У њој је мој отац упознао моју мајку и био је поносан што сам је уписала.

- Буди вредна - писао ми је. 

Што смо се више дописивали, то сам више примећивала да смо јако слични. Написао ми је песму у којој се кајао што ме је напустио.

- Ја сам тежак алкохоличар - признао ми је. 

Ја то нисам била и никада нисам ни постала алкохоличарка. Али, била сам склона разним пороцима и хронично депресивна. Били смо јако слични. Када је одлучио да се досели у родни град, наши заједнички "демони" су нас повезали.

Отац ме је прво навукао на антидепресиве - и тиме ми је, по свој прилици, спасао живот.

- Да сам имао таблете када сам био твојих година, никада не бих постао алкохоличар - рекао ми је једном приликом. Цигарете сам пушила шест месеци пре него што се опет појавио у мом животу.

Заједно смо пушили брдо пепељара и разговарали о свему: како је побегао је користио ЛСД у младости. Како воли да купује оригинална уља на платну. Како се кува гулаш. Увек се смејао од свег срца, а када је говорио, плаве очи су му сијале. Рекао ми је да је имао тешку саобраћајну несрећу и показао ми је плаву кутијицу са белим прахом, који му је помагао. То је био кокаин. Извукла сам црту и тако је почело.

Били су то најсрећнији дани у мом животу. Осећала сам се испуњеном. И тако је било до оног дана када сам умрла.

Узели смо већу дозу него обично, као што то бива када доживиш предозирање. Последње чега се сећам јесте да ме је прогутала тама и како пружам руке према оцу. Пробудила сам се уз помоћ електрошокова у ургентном центру. Вриснула сам бљештавог светла.

- Охо. Нисмо очекивали да ћеш се вратити - рекао је доктор, гледајући ме с гађењем.

Пустили су оца да ме види. Имао је сузе у очима. 

- Придружила си се клубу.

- Ком клубу?

- Клубу "равна линија" - рекао је.

То је био последњи пут када сам видела мог оца живог. Затворила сам очи и када сам их отворила он више није био ту. Покушавао је да ме контактира више пута, али ја сам се вратила у кућу моје мајке. Нисам одговарала на његове поруке и позиве. Није као да нисам желела да га видим - недостајао ми је ужасно, толико да ме је болео стомак. Није ни због тога што сам њега кривила због предозирања. Једноставно, нисам веровала себи када је он био ту, и била сам престрављена да ћу одмах почети поново да користим хероин ако он буде ту. 

Уосталом, како сам могла да оправдам дружење са њим код остатка родбине? Била сам на ивици смрти и сви су знали да је он опасан по мене. Као што је он мене напустио када сам била дете, тако сам и ја њега оставила после свега. Демони које смо делили су нас растргли и одвојили поново. Најтежа ствар у животу ми је била да се одвојим од њега. Неколико година касније, када га је прогутала тама коју сам и ја искусила, део мене је умро с њим. Нисам пробала дрогу две деценије и не планирам, никад више.