ПРОХУЈАЛО СА ВИХОРОМ: Да ли знате како су изгледале наше ГРАДСКЕ СЛАВЕ?
Сматра се да светитељ који се слави помаже породицама да превазиђу све животне тешкоће.
Једна од основних обредних разлика између других православних хришћана и Срба православаца, тзв. светосаваца, јесте у томе што Срби поштују и прослављају своју крсну славу.
Наши преци су били многобошци и свако племе и домаћинство је имало своје божанство које су поштовали као заштитника.
Када су Срби примили хришћанство под утицајем Византије, врло тешко су се одрицали својих старих обичаја. Тадашњи верски ауторитети су препоручили да се славе хришћански свеци, најчешће они на чији су дан примили Свето крштење.
Крсне славе се никад нису одрицали
Историја нас учи да светосавци нису прекидали ову традицију. Мењана су имена, презимена, места становања, али крсне славе се нису тако лако одрицали. Чак ни у време комунизма, када је атеизам пропагиран у најпримитивнијем облику, то није утицало на Србе да забораве свој однос према крсној слави.
Они који славе крсну славу сматрају да је светитељ њихов заштитник и молитвеник пред Богом. Он им помаже да превазиђу све животне тешкоће.
Сваки свештеник даје упутство свом парохијану да славу чине колач, жито и свећа, а остало је како се може и колико се има.
Такође, свештеници кажу да је веома важно да се крсна слава прослави онако како је прописала света Црква и како то традиција налаже. Сматра се штетним спремање мрсних јела у посне дане, неумерено коришћење алкохола, ружних речи, а поготово псовање Бога и светитеља и пушење поред славске свеће. Боље је да се слава не слави, него да се овако вређа светитељ-заштитник.
Управо су то оне неправилности које се често могу видети у градским срединама. Софра је пребогата. Што више ића и пића то домаћин сматра да су му гости задовољнији, а слава успешније прослављена.
Свечани карактер
Домаћин је ујутру носио колач у цркву и био на богослужењу. У подне се одржавао породични ручак у најужем кругу, а од 17 часова почињали би да пристижу први гости. Те славе су изгледале на неку врсту ‘седећег коктела’. На честитање славе се долазило обично у паровима и то искључиво у свечаној одећи. Гости су примани у салону где је започињало послужење. Прво је изношено жито, па слатко и вода. Гости су три пута послуживани колачима уз вишњевачу, ораховачу и вино, а на крају се износила кафа. Домаћини су испраћали госте, онда су долазиле друге званице.
Градске славе
У питању је заправо сеоски обичај који није примерен градској средини. До педесетих година прошлог века, у градовима, оне су се прослављале много примереније, лепше, елегантније и једноставније.
Гости су могли да поразговарају међусобно и са домаћинима. Послужење је било одабрано, а поклони се нису носили или нешто тек толико да се у госте не иде "празних руку".
Занимљив је податак да је слава први предлог из Србије који се нашао на светској листи Нематеријалног културног наслеђа.
Постоји више врста слава: сеоске, грађанске, манастирске, породичне, еснафске, заветне, а циљ им је да се укаже поштовање светитељу, традицији, породици и прецима, и сматра се да то утиче на напредак и здравље свих славара.
