Прва непријатељска офанзива: Операција Ужице и пад ''Републике''

Може се рећи да су корени Ужичке републике постављени још у лето 1941. године. После напада Немачке на СССР, владало је уверење да ће совјетска армија одмах прећи у победоносни контранапад. Иако до тога није дошло, Тито је крајем јула 1941. дошао до закључка да је западна Србија боља за стварање слободне територије, како због тога што је била подесна за партизанско ратовање тако и због борбене традиције народа овог краја и бољих могућности сарадње са устаницима у другим крајевима земље.

После бројних диверзија и мањих сукоба са немачким снагама, у септембру је почело ослобађање градова по Србији, у којима су учествовали и партизани и четници Драже Михаиловића. Немачка команда била је принуђена да евакуише трупе из ужичког краја због опасности да буду одсечене и уништене.

Повлачење немачких трупа из Ужица извршено је 21. септембра, из Пожеге дан касније. Оба града су без борбе предата четницима и српској жандармерији, који су се под притиском јединица Ужичког партизанског одреда повукли без борбе из ових градова 24. септембра. 

Тај датум се често узима као званичан почетак постојања Ужичке републике.

Повратак Вермахта

У настојање да поврате изубљене територије, немачке јединице су до половине новембра поново заузеле Мачву, Посавину и Тамнаву. У међувремену, споразум партизана и четника је пропао, па је међу партизанским јединицама дошло до великог осипања у људству, како због губитка територија тако и због борби са четницима, што је додатно ослабило партизанске снаге пред одлучујући напад Немаца на средишни део Ужичке републике. Када су 24. новембра стигли и преостали делови немачке 113. дивизије са источног фронта, немачки штаб је издао наређење за уништење партизана на протору Ужица!

Завршни напад на Ужичку републику је почео 25. новембра 1941. године. Врховни штаб је намеравао да пружи што што јачи отпор док би се главнина партизанских одреда постепено повлачила према Ужицу и даље ка Санџаку. Међутим, градови су брзо падали један за другим широм слободне територије. 

Љубовију је пала већ 27. новембра, а већ следећег дана је Ужице било угрожено јер су тог дана немачке снаге успеле да заузме и Бајину Башту, чиме им је био отворен пут ка Ужицу. Било је очигледно да остатак ''Републике'' (град Ужице), неће моћи још дуго бити брањен.

Последње место на коме су партизани пружили очајнички отпор био је превој Кадињача, 14 километара далеко од Ужица, на путу ка Бајиној Башти. Штаб Ужичког одреда је тада у граду имао на располагању једино Раднички батаљон, коме су придодате две чете Посавског и једна чета Шумадијског одреда.

Немачке јединице су кренуле у прогон партизана који су се повлачили ка Санџаку и притом извршили стравичне злочине. Тенковима су избили на Златибор 30. новембра, где је стрељано од 100 до 120 партизанских рањеника и велики број цивила.

Мањи део партизанских бораца, око 1.500, повукао се пред непријатељем у Рашку област. Тиме је у западној Србији партизански покрет готово уништен, уз велика страдања цивилног становништва.

Након обрачуна са партизанима у новембру, Немци су 7. децембра предузели акцију против Михаиловићевог штаба, али је Михаиловић са својим четницима успео да се извуче до 8. децембра 1941.

Погледајте још:

- ЧЕРЧИЛОВ ТАЈНИ ОДРЕД СМРТИ: Ратници на дрогама убијали луком и стрелом!

- ТАМНА ЈЕ НОЋ: Најбоље песме Црвене армије