Сјај и беда уметника: Како је говорио Оноре де Балзак

Живео је на маргини, испијао и по четрдесет кафа дневно јер често није имао за храну. Вечито у дуговима, писао је да би се извукао из беде. Писао је о свету око себе. Тежио је да на што реалнији и сликовитији начин опише људско друштво.

Сви његови романи међусобно су повезани у "Људску комедију". Сликао је карактере у најогољенијем смислу, људску психу, али и друштвена догађања. Из жеље за новцем и славом писао је оно што је сматрао популарним и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Често је писао и по 16 сати дневно не би ли што пре објавио своје дело. 

Овако је говорио човек који је разумео људе боље него они себе сами:

• Ружноћа има ту предност над лепотом јер лепота пролази, а ружноћа остаје. 

• Тврдичење почиње онде где престаје сиротиња.

• Закони су паучина кроз коју пролазе велике муве, а хватају мале. 

• Запамтите: од свих рана, неизлечиве су само оне које задаје језик, поглед, подсмех и презрење.

• Обичноме пуку дубина је несхватљива. Одатле можда произлази дивљење народа према свему ономе што не разуме. 

• Незахвални смо можда само зато што нисмо у могућности да се одужимо.

• Љубав радије умре него да животари.

• Љубав је као рат. Започињеш кад желиш, а прекидаш када изнемогнеш.

• Ко тражи одликовање није га заслужио, а ко је заслужио њему није потребно.

• Када бисмо знали страхоту и тежину лажи, прогонили бисмо је огњем пре него друге злочине. 

• Лопов почиње тиме што представља да лаж наличи на истину, а завршава тиме што истина наличи на лаж.

• Људи једнако преувеличавају и срећу и несрећу: никада нисмо тако срећни ни тако несрећни као што то причамо. 

• У животу су најгоре оне парнице које водимо сами са собом.