Споменици српским војсковођама у Првом светском рату

Историчари кажу да је разлог томе што је у Краљевини Југославији култ личности био окренут краљевима али да је касније подизање биста великих српских војсковођа 1980-их и 1990-их најавило нову политичку културу унутар постојеће Југославије.

Историчар Републичког завода за заштиту споменика културе Ненад Лајбеншпергер сматра да споменици српским војводама нису подизани у Краљевини Југославији пошто је култ личности тада био окренут ка краљевима Петру и Александру.

У центру споменичког обележавања Првог светског рата су били српска војска и српски војник. Посебан је био случај Радомира Путника чији су посмртни остаци уз државне почасти пренесени из Француске у Београд и похрањени у посебно саграђену капелу на Новом гробљу.

"Можда ће нека будућа истраживања да дају одговор да ли је било намере да се не подижу споменици војсковођама, пошто би то можда угрозило величину самог владара", рекао је он.

Прве споменике српске војсковође добијају тек у другој половини осамдесетих година двадесетог века. Тада је попустила већина неких стега које су ометале несметано обележавање Првог светског рата.

С обзиром да је у тадашњем српском (и југословенском) друштву култ појединачних хероја већ био јасно изражен, изгледа да није било већих препрека да се поводом седамдесет година од завршетка Првог светског рата подигне низ споменика посвећених српским војсковођама, навео је он.

Највећи споменик је добио војвода Живојин Мишић. Њему је у Мионици подигнута коњичка фигура. Тада подигнути споменици војводама у Београду можда делују скрајнуто.

"Међутим, морамо да имамо у виду да је већина погодних локација већ била заузета неким другим споменицима, а сагледавајући чињенице и да признамо да су са неким разлогом стављени на та места", додао је Лајбеншпергер.

Споменици Радомиру Путнику и Живојину Мишићу се налазе поред великих саобраћајница, релативно удаљени од центра града, али у улицама које носе њихова имена. Петар Бојовић и Степа Степановић су добили споменике на малим трговима, али ни они нису у центру града, при чему је Степин на периферији.

Међутим, место постављања Степиног споменика у Кумодражу је повезано са местом његовог рођена, а Бојовићев у парку код Каленић пијаце са местом његовог живљења, у оближњој Трнској улици.

Тада започето обележавање вероватно није настављено услед свих недаћа које су затим задесиле Србију и српски народ и сталних напора да се изађе из разних криза које смењују једна другу, закључио је Лајбеншпергер.

Историчар Института за новију историју Србије Олгица Манојловић Пинтар сматра да је Први светски рат много значајнији да бисмо га посматрали само кроз његове хероје.

Важну улогу имали су цивили и невине жртве. Великом рату се треба враћати али не само кроз ратнички наратив, оценила је она и додала да су осамдесетих и деведесетих година у Србији постављене бисте великих српских војсковођа и да је то најавило нову политичку културу унутар постојеће Југославије.

Постављене су бисте Војводи Мишићу, Путнику, Степи Степановићу и иако нису монументални споменици на великим градским трговима, одиграли су велику улогу.

"Иако су они невелики својим физичким изгледом, имали су важну функцију у конституисању српског идентитета, они су били политички важно инвентовано место сећања за конституисање српског идентитета у време распада југословенске заједнице позивањем на ратничку традицију Србије", изјавила је Манојловић.

Она је додала да је личност војводе Мишића, истакнута у делима Добрице Ћосића, имала важно место у дефинисању српског идентитета крајем 20.века.