СРБИЈА ПАМТИ КРЕМ МЛАДОСТИ: Слава 1300 каплара

Крајем августа 1914. године, шест годишта српске омладине, средњошколаца и студената, позвано је у Скопље на одслужење војног рока. Било их је око 1.300 а како су са Дрине стизале неповољне вести, обука им је потрајала свега два месеца. Комадант батаљона, пуковник Душан Глишић 15. новембра 1914. године, потресним гласом саопштио је наређење Врховне команде, произвео их је у чин каплара и хитно упутио на фронт. Шест чета Скопског ђачког батаљона, касније познатог као батаљон 1300 каплара, испраћено је са цвећем и сузама. Девојке се нису либиле и делиле су праве топле пољупце, којима ће многима бити последњи. Али млади каплати одлучно су певали: "Што би дике оде у војнике, што би шкарта, оста да се карта."

"Наше униформе су биле старе турске блузе и чакшире, испробијане куршумима са траговима опорне крви, које смо сами крпили. Цокуле нисмо имали, већ смо били у сопственим ципелама, какве је ко имао, једино смо имали нове војничке шињеле и шајкаче," сведочио је Миладин Пећинар, један од 1.300 каплара, касније академик, угледни професор и велики градитељ водовода и хидроцентрала.

У рат је кренуо са 20, као студент друге године Грађевинског факултета у Београду, на своју крсну славу Ђурђиц. Са саборцима је стигао у Горњи Милановац,  где их је дочекао престолонаследник Александар и након говора поделио им доста цигарета. 

"Увек сам се поносио нашим батаљоном," дедине су речи. Доживео је дубоку старост, умро је у 81. години и до краја је остао скроман. Учествовао је у борбама и када је био оболео од жутице, три пута је могао да изгуби живот, био је тешко рањен 1916. године, прошао је албанску голготу, а од пролећа 1917. године, одређен је да ради на организацији инвалидског логора у Микри код Солуна. Касније је по наредби отишао у Рим да настави студије, каже Зорана Пећинар Ћирјанић, једна од пет унука које чувају успомену на славног ратника, доживотног председника Друштва српских ратника и иницијатора да се на Рајцу капларима подигне споменик.

Да би се подигао морал напаћеном народу и војсци, ђачки батаљон је и послат на фронт. Равнодушно су их старији војници прихватили, понављали Што су вас послали да узалуд изгинете, али су ђаци врло брзо показали шта могу.

Ушли су у историју као легенда. Стали су под заставу отаџбине када је она то од њих тражила. Одазвали су се позиву и раме уз раме стали и синови сељака, занатлија, као и деца министара, официра, професора, свештеника.., каже пуковник у пензији Љубомир Марковић, председник Савеза потомака ратника Србије од 1912. до 1920. године, преноси Блиц. 

А у луци Гувија на Крфу, Миладин Пећинар се обавезао да прикупи и попише све саборце батаљона 1.300 каплара. Није му било лако, забележио је Станислав Винавер, један од каплара из славног батаљона. Трећина их је пала на Колубари, многи заувек остали у албанским беспућима, многи испод потопљених лађа на путу према острву спаса. 

Прочитајте и: 

Дан када је српски орао добио крила (ФОТО)

ПРИЧА КОЈА ЈЕ ДИРНУЛА СВЕТ: Због овога су Немци и Британци на 90 минута прекинули рат! (ВИДЕО)