Срушен и последњи ''зид'' Хладног рата – Шта се променило?

На почетку свог председничког мандата, Барак Обама је имао низ предизборних обећања које је морао да испуни, како на унутрашњем тако и на спољнополитичком плану. И док на унутрашњем плану још увек наилази на жесток отпор конзервативних републиканаца, на спољнополитичком плану је имао доста успеха.

У основи спољнополитичких циљева његове администрације било је "враћање позиције моралног лидера" у свету, која је изгубљена за време претходне администрације. То је требало остварити кроз поправљање односа са савезницима и трећим земљама, као и пуно повлачење америчких трупа из Ирака и Авганистана, које су тамо заглављене пуних 12 година. 

Да ли је с тога нормализација односа с Кубом само логичан наставак политике за коју се Обама од почетка залагао или је можда реч о превентивном потезу у освит "новог сукоба", који треба да спречи да се историја понови? 

Од пола века сарадње до пола века сукоба

Може се рећи да су Куба и Сједињене Државе "меркале" једна другу и пре него што су имале своје покрете за независност. Како је време пролазило, колонијалне силе су губиле утицај над америчким континентом, а Сједињене Државе су врло брзо избиле као регионална сила.

Кубанска борба за независност од шпанске владавине почела је средином 19 века, али ће Шпанце с Кубе протерати тек интервенција САД у Шпанско-америчком рату 1898. године. Тада су САД први пут окупирале острво и формално га држале до проглашења независности 1902. године.

Међутим, то није окончало америчко присуство нити утицај над острвом. САД су задржале огромну политичку и економску доминацију над Кубом која се огледала у већинском уделу у трговини са острвом, увозом и извозом, али и јаким утицајем на кубанску политичку елиту. Укратко, шпанска доминација замењена је другом - америчком.

Кубанска револуција

Економско искоришћавање Кубе од стране америчких корпорација довело је до раста незадовољства међу кубанским народом, а тиме и јачања социјалистичких тенденција у земљи. Како је Кубом у то време владао диктатор Фулхенсио Батиста, који је земљу претворио у "рај" за америчку мафију и корпоративне интересе, врло брзо се нашао на удару противкапиталистичких снага.

Кубанска револуција против Батисте, коју је повео је чувени револуционар Фидел Кастро 1953, трајала је до самог краја 1958. године када су револуционарне снаге успеле да сломе отпор режимских снага и већ првог дана Нове 1959. године Батиста је побегао из земље, а Фидел Кастро преузео власт у земљи. Иако су САД с почетка признале нову владу, односи две земље почели су нагло да се погоршавају.

Пошто је готово 80 одсто кубанске земље било у власништву странаца (САД), нова власт је спровела аграрну реформу и национализовала већину страних компанија, што је за резултат довело до погоршања односа са великим суседом. Иако се у почетку није декларисао као комуниста, Кастро је ипак одабрао комунистички модел и организовао власт по угледу на Совјетски Савез од којег је  добијао значајну помоћ. Због тога су САД прекинуле дипломатске односе са Кубом.

Окретање ка Совјетима сврстало је Кастров режим као непријатељско упориште на прагу Америке, које је што пре требало отклонити. А кад су, ескалацијом Хладног рата између капиталистичког Запада и комунистичког Истока, Совјети почели да довлаче ракете средњег домета на Кубу као одговор на америчке ракете у Турској, најгора ноћна мора Америке почела је да се остварује. Тај догађај ће свет запамтити као "Кубанску ракетну кризу"1962., тренутак у историји када је свет био на корак од нуклеарног уништења.

Потреба за неком врстом комуникације

Инциденти попут инвазије проамеричких кубанских трупа 1961 године, избијање ракетне кризе, више стотина покушаја убиства кубанског лидера али и неколико инцидената са отмицама међународних летова, показали су нужним постојање некаквог канала комуникације и кооперације. Тако су већ средином 70-их година две страна истовремено отвориле своје "интересне канцеларије" на Куби и у САД, које се налазе у оквиру амбасада Швајцарске.

Иако је успостављена каква таква комуникација и даље је постојало питање америчког ембарга које је Вашингтон наметнуо због национализације имовине америчких корпорација током револуције. Амерички став је био да ће се блокада наставити све док "кубанска влада и даље буде одбијала демократизацију и веће поштовање људских права".

Како је комунизам широм Европе почео да пропада рушењем Берлинског зида 1989. године, Вашингтон се надао да ће и на Куби доћи до окретање ка демократији и поновном увођењу капитализма попут оног у Источној Европи. Иако је Куба остала без главног заштитника и помагача - Совјетског Савеза, до заокрета није дошло. Зато је амерички ембарго додатно ојачан новим забранама током 1992. године, које су од тог тренутка могле да буду примењене и на компаније које нису америчке.

У међувремену, неколико организација, међу којима готово једногласна Генерална скупштина УН (осим САД и Израела), је позивала на "окончање вишедеценијске економске, трговинске и финансијске блокаде Кубе''.

Обнављање дипломатских односа

Може се рећи да је промена става започела априла 2009. године, када је председник Обама најавио мање рестриктивну политику према Куби као и да је отворен за сарадњу са кубанским лидерима. Нови лидер Кубе, Раул Кастро је 2012. године најавио да је његова земља спремна да преговара са Америком "о свему".

Ипак, прави преговори су почели тајно пре 18 месеци у Канади уз кључну подршку папе Фрање, који је у Ватикану организовао коначни сусрет званичника из Хаване и Вашингтона. Затим су се, пре два дана, лидери две државе тачно у подне по њиховом времену обратили говорима како би обавестили грађане и свет о овом историјском кораку ка помирењу, који је значио поновно успостављање дипломатских односа, после више од 50 година. Али, када је реч о укидању економске блокаде, тај ''зид'' ће се рушити постепено.

Политичко наслеђе или...?

Када председнику САД отпочне и други мандат, после којег више нема право на реизбор, по неписаном правилу је он постаје "слободнији" у својим политичким одлукама и тада углавном размишља о свом политичком "наслеђу".

Барак Обама је већ ушао у америчку историју као први Афроамерички председник ове бивше робовласничке државе. Остаће упамћен као председник за време чијег мандата је убијен највећи напријатељ америчког народа - Осама бин Ладен. Председник за време чијег мандата су се америчке трупе, осим пар саветника, потпуно повукле из Ирака, док ће процес повлачења из Авганистана бити завршен током 2015. године. 

Обама је својим избором срушио многе баријере у САД, зато можда и не чуди воља да се коначно сруши и последњи "зид" Хладног рат, и постепено нормализују односи са Кубом. Међутим, Обама ће остати познат и као први председник САД од завршетка Хладног рата, за време чијег мандата су односи са Русијом сведени на најнижи ниво.

Имајући ово у виду, као врло могућ разлог напрасне воље за решењем кубанског питања може да буде прорачунат и, заиста, превентивни потез Обаме који у свеескалирајућем сукобу са Русијом око Украјине и постављања америчког противракетног штита у Европи, предвиђа тренутак када ће Руси поново пожелети да врате ракете на Кубу.

Погледајте још:

• Све је почело са Баком: Куба - од Залива свиња до Обамине руке помирења
• Постоји разлог зашто се Запад плаши руског медведа (ФОТО)
• КРАЈ БЛОКАДЕ: САД и Куба обнављају односе после више од 50 година
• НАТО ПРИЗНАО: Гомиламо војску дуж руске границе!
• Лавров: Запад санкцијама жели да сруши Путина
• У свемиру нема санкција и сукоба (ФОТО)