СУТРА ЈЕ ЂУРЂИЦ! Ево по чему је ова слава слична, али и различита од Ђурђевдана!
Српска православна црква и сви верници прославиће сутра спомен на пренос моштију светог Георгија, великомученика и борца за хришћаство, који је честа крсна слава код Срба.
Ђурђиц се прославља као и друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник. Дани од Ђурђица до Мратиндана називају се мратинци или вучји дани јер је Св. Мрата заштитник вукова.
Свети Георгије се слави два пута годишње!
Свети Георгије је веома поштован у нашем народу и слави се два пута годишње – као празник преноса моштију светитеља (Ђурђиц) и 6. маја (23. априла по календару СПЦ) када се обележава дан његове смрти (Ђурђевдан).
Свети Георгије један је од највољенијих светаца због своје срчаности, иако није доживео ни тридесету годину.
Ђурђиц је породична слава која се прославља 16. новембра по новом календару. По црквеном учењу то је дан када је обновљен храм светог Великомученика Георгија у Лидији, где је положено његово тело.
За разлику од Ђурђица која је породична слава, Ђурђевдан је пролећни празник за који су везана бројна народна веровања и магијске радње. Ђурђевдан се некада прослављао у целој Србији као почетак летње половине године - 6. маја, на дан смрти Великомученика Георгија.
Верује се да свети Ђорђе воли да се одазове невољницима и да им помогне. Појављује се у облику младог витеза на коњу, а нарочито радо помаже онима који славе његов дан.
На православним иконама свети Георгије представљен је како са крстастим мачем убија аждају која је симбол пагнске вере, док је на икони која се износи на Ђурђиц представљен како држи копље у рукама.
Док је у богослужбеном календару Ђурђевдан обележен црвеним словом, Ђурђиц није – он не спада у заповедне празнике иако је од великог значаја за православну цркву.
Осуђен на смрт одсецањем главе!
Свети Георгије погубљен је 303. године, зато што је као Христов војник одбио послушност цару Диоклецијану, великом прогонитељу хришћана, изјавивши да се не плаши да умре за своју веру. Проповедао је новозаветну веру и, према предању, чак је и цареву жену Александру успео да преобрати у хришћанство. Обоје су осуђени на смрт одсецањем главе, а предање каже да је царица преминула пре извршења царске наредбе.
