У АУТОБУСУ СА АЛБАНЦИМА: Нису толико гладни да би се смрзавали са децом у наручју

Људи који су се нашли заједно на путу са Албанцима са Косова ка Суботици, кажу да им је њихово понашање у најмању руку чудно. Да се тако не понашају људи који напуштају домове и да су они у најмању руку безбрижни док са децом одлазе у непознато. Парадокс који се не може објаснити. Преносимо вам искуство путнице која је заједно са њима из Грачанице кренула за Београд.

"Кад сам у рано јутро са пријатељицама кренула за Београд и на аутобуском стајалишту у Грачаници угледала групу Албанаца, схватила сам да ће путовање трајати бар три сата дуже, али и да ми се пружила прилика да видим ко су ти људи који одлазе.

Албанци су наставили да улазе у аутобус у Ајвалији, па у Приштини, код Подујева и тако до Мердара. Углавном су то млади људи, као и млађи брачни парови са децом. 

Масовно одлазе, буквално преко ноћи нестају. Нико не зна шта им је одједном, и све оно што сам видела у аутобусу само је потврдило моје, али и сумње многих са Косова и Метохије – а то је да опет нешто муте. Изузев једне жене, која је пут Суботице кренула са супругом и децом и у аутобус ушла уплакана, сви остали су били потпуно безбрижни. Она и њена породица нису остављали утисак напаћених, сиромашних и гладних људи – нису ни остали.

Ретко ко од њих је имао пртљаг већи од једног ранца, чак ни они који су са собом водили децу. Понашали су се потпуно опуштено, телефонирали су и смејали се, парови су се љубили, као да сви иду на море и само што нису запевали", написала је Јања Гаћеша за Standard.rs.

КАО ДА ИМАЈУ ЗАДАТАК

"Чудим се, ко зна који пут у животу, менталном склопу тих људи који сваких неколико година морају на неки начин да привлаче пажњу. Никако да се смире, организују и живе. Док се сви медији баве тиме колико је њих отишло због „лоше економске ситуације“, питам се ко ли је овог пута притиснуо прекидач и опет их подигао на ноге како би свет о њима причао?

Питам пријатељицу: „Где ови људи иду по овој хладноћи са овом децом? Какви су то родитељи?“

„У Казабланку“, одговори и кроз уздах рече да ћемо сигурно ми, Срби са Косова, бити криви и за ову њихову авантуру.

Чим смо прешли Мердаре, почели су да зову телефоном и да некоме говоре када стижу у Суботицу. Било је и оних који су давали новчанице од 200 евра појединцима у аутобусу, вероватно водичима јер су у Београду послушно ишли за њима.

Чекаће данима, многи са децом – морам то још једном да нагласим – под отвореним небом да преко њива, блата и воде пређу у Мађарску. Шта ће даље бити, немају појма, али на њиховим лицима нема нимало бриге. Као да имају задатак да сви оду до Суботице и Мађарске, па, ако их врате, имају покриће да су пробали да оду. Како другачије објаснити ту њихову безбрижност."

„GOODBYE ФОРЕВЕР“

"При повратку из Београда, у аутобусу је било 15 Албанаца који су се враћали из Суботице. Да сте могли само ту срећу да видите. Млада девојка је, силазећи у Подујеву са својим сестрама и родитељима, возачу рекла: „Goodbye форевер“. Тако је била весела због повратка, и њена породица исто. То се баш не уклапа у причу о људима који траже излаз из јада и беде који на Косову владају.

Убеђена сам да њихов одлазак везе нема са сиромаштвом, незапосленошћу, лошом економском ситуацијом и осталим причама. Новац који троше да би дошли до Суботице, Мађарске, Црне Горе, Немачке, па чак и Америке, није мали, и нико не поставља питање одакле им у џепу хиљаде евра. Без обзира колико је економска ситуација на Косову и Метохији тешка, нико од њих није толико гладан да се усред зиме смрзава по шумама са децом у наручју. Приче о продаји имања треба узети са резервом.

Тешко ми је да поверујем да су преко ноћи сви схватили да на Косову нема перспективе, и да им је једини спас одлазак. Иза овога се нешто друго крије. О чему се овог пута ради – не знам. Знам само да, кад год се узмувају, причају сви исту причу, а не делују ни мало искрено – Срби најскупљу цену плате. И зато не ликујем због њиховог одласка. Напротив, ја се плашим", завршава своје искуство Гаћеша.