У МРАКУ И СВАЂИ: "Спаде село на две бабе"
ГРАДИ - У једном од многобројних заселака села Жиче на падинама планине Столиви, које је удаљено једва десетак километара од центра Краљева и само шест километара од средњевековног манастира, електрична сијалица никада није засијала, а телефон није зазвонио.
То је био разлог да овај заселак, који је некада бројао двадесет домаћинстава, готово сви мештани напусте. Остале су само две старице, седамдесетогодишње Ружица и Љубица. Иако живе саме у планини, њих две годинама не говоре из одавно већ заборављених разлога.
Цео живот бака Ружица је као и њена комшиница Љубица провела у свом родном засеоку без струје. Ту и даље живи у скромној породичној кући и потајно се нада да ће бар пред крај живота осетити благодет електричне енергије о којој је учила још у основној школи.
"Изгубила сам готову сву наду, јер кога се тиче нека баба која самотњачки живи у овој забити. Сви паметни људи су отишли, а ја остадох у кући у којој сам и рођена. Тако и моја комшиница, али ме не питајте зашто смо у свађи, више се и не сећам због чега. Ето, спаде село на две бабе", каже Ружица.
До Ружичине куће је и могуће некако доћи врлетним планинским путем, али до њене комшинице због снега и леда немогуће је доћи чак и пешака. У Градима, који су према легенди име добили по неимарима који су пре више од осам векова градили манастир Жичу, а у овом засеоку боравили . Ружица се пре педесетак година удала за свог првог комшију. Супруг јој је у међувремену преминуо, а њихова ћерка се удала у Краљеву, где и данас живи.
"Нисам баш сама на овом свету. Ћерка и зет ме редовно обилазе, долазе и моје две унуке, помажу ми рођаци. Звали су ме и да се преселим код њих, али не бих да било коме сметам. Научила сам овако, па нека тако и остане, касно је да ишта мењам", каже Ружица.
Гради су и током лета прилично неприступачно место. До овог засеока, уз Жичку реку, води неасфалтирани, узани пут који зими нити ко чисти, нити ко одржава, пишу "Новости".
"У Градима живим од рођења знам какве су зиме и како је када на Столовима напада снег. Грејем се дрвима, имам фењер који ми је некако и најбољи пријатељ. Зет ми је дотерао и мали агрегат да ми се нађе , а намирнице и лекове припремим још током јесени. Имам и две краве, пса, баштицу... Мобилни телефон немам. А, и шта ће ми? Чиме да га напуним? Проведох цео живот у мрако, па ћу тако изгледа и да завршим", прича Ружица.
