ВАГНЕР – Лабилни клептоман и сујетни уметник
Рихард Вагнер, композитор, музичар, песник, драматург и писац, већ је од ране младости поседовао упадљиво психопатски карактер. У њему су чучали, поред великих дарова, и велики пороци, неодољиве и необуздане страсти и афекти, чинећи га крајње неурачунљивим.
Вагнер је рођен као ванбрачно дете. Још у детињству је показао изванредне музичке способности, а у својој 14-тој години, пошто је чуо Бетовеновог „Егемонта“, почео је компоновати.
Био је толико снажно обдарен музички да је и музичко образовање и композиторску технику освојио на јуриш и с таквом лакоћом, да је то, по речима његовог биографа, „беспримерно у историји музике“.
Испољио је рано и свој бујан политички темперамент и, као одушевљени присталица слободе и равноправности народа, у својој 18-тој години, у јеку Пољског устанка1830., написао своју увертиру „Полонија“, а касније, у својој 35-ој години, у јеку Фебруарске револуције, као одушевљени револуционар, учествовао је у Дрездену, заједно са Бакуњином, у подизању оружаног грађанског устанка. Бежећи испред прогона власти после пропасти тог устанка, склонио се најпре у Вајмар, а потом у Швајцарску, где је провео 11 година.
Почетак лудила
Западајући све дубље у мистицизам и песимизам и склапајући све чвршће побратимство с душевно болесним Лудвиком ИИ, који је имао параноидни карактер и неурачунљиву страст за меценством и уметношћу, нарочито за Вагнеровом музиком, и у својој болесној залуђености толико је заволео Вагнера да га је називао својим узвишеним и божанским пријатељем.
Њихово нездраво пријатељство је добијао нездрав облик „лудила удвоје“, а код Вагнера је све више узимало маха његово морално слепило, које је испољавао најупадљивије у новчаним питанима. Он је болесно неисправан у долажењу до новца, и тоје имало нечисте одлике почев од преваре до клептоманије. Зато се опет нашао у изгнанству.
Отварање сопственог позоришта
Када је, после неколико година, био по други пут помилован и вратио се у Немачку, успоставио је поново пријатељство са Лудвиком. Пошто је повратио свој утицај на њега, подигао је, уз његову обилну новчану помоћ, по свом укусу и плану, „Славни позоришни дом“ у Бајројту, у Баварској, и у њему почео изводити своја музичка и драмска дела на „свечаним представама“.
Прочитајте и:
Бетовенова меланхолија
Бодлер: зеленокоси садиста
Те представе привлачиле су ужи круг психопатски настројених љубитеља, нарочито жена, изазивају својим музичким ефектима, као чаробњак код своје публике, призоре музичке екстазе, непознате раније у позориштима. Тада би многи мушкарци падали у несвест а многе жене бацале би се у хистеричном заносу пред ноге „великог мајстора“. Све се то завршавало огромним буџетским дефицитима.
Ради ширења своје нове уметности, основао је и локалне новине, „Бајројтске листиће“, које је испуњавао, готово сам, чланцима о својој новој уметности.
Вагнер је прошао, на послетку, рђаво не само код своје публике, већ и у иностранству. У Паризу његова музичка драма била је извиждана, а у Петрограду и Москви био је не само хладно примљен од композитора и критичара, него га је још и тајна полиција пратила у стопу, као опасног странца.
Лабилан карактер
Вагнер је на почетку своје каријере био скитница, склон боемству, и чак се оженио путујућом глумицом. Касније, кад се оженио по други пут, Листовом ћерком, духовно јако обдареном и књижевницом, потпавши под њен утицај, постао је охол и саможив. Такође је раскинуо своје чврсто пријатељство са Ничеом. У том периоду имао је мегаломанско мишљење о себи и свом делу, па је зато, у знаку свога болесног егоизма, подигао за живота себи надгробни споменик у башти своје виле у Бајројту.
