Рада Ђуричин биће испраћена на вечни починак сутра - велика част биће уприличена за покојну глумицу, да се никад не заборави

Радина последња жеља је била да буде сахрањена у породичној гробници у свом родном граду, што ће јој бити испуњено, а како је најавила градоначелница Вршца Драгане Митровић, за све што је за живота урадила Рада ће добити постхумно признање - улицу или трг у родном Вршцу.

Градоначелница Вршца Драгана Митровић истакла је да ће се лично заложити и покренути иницијативу да се нека од улица или тргова Града Вршца преименује и понесе име чувене Раде Ђуричин.

- Драга породице Ђуричин, с дубоким жалом сазнала сам за губитак наше вољене Раде. Њен талент и допринос култури ће оставити неизбрисив траг у нашим срцима, а њен Вршац ће је увек памтити и волети. У име Града Вршца и у своје лично име изражавам најискреније саучешће у овим тешким тренуцима - пише у телеграму саучешћа Градоначелнице Вршца.

Подсетимо, Радојка Рада Ђуричин је рођена 31. маја 1934. у Вршцу, у ком је завршила основну школу и гимназију.

Студије глуме уписала је 1954. на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, у класи професора Јосипа Кулунџића, заједно са Радмилом Андрић, Николом Симићем, Ружицом Сокић, Батом Живојиновићем…

Глуму је дипломирала 1958, а следеће године и југословенску књижевност на Филозофском факултету у Београду.

Дебитовала је 1958, улогом Ане Франк у представи "Дневник Ане Франк" Народног позоришта у Београду. Чланица ансамбла Југословенског драмског позоришта била је од 1958. до 1998. године. Сарађивала је са нашим најугледнијим редитељима, као што су били Хуго Клајн, Мата Милошевић, Бојан Ступица, Мирослав Беловић, Бранко Плеша, Дејан Мијач, Боро Драшковић, Љубиша Ристић, Миленко Маричић, Вида Огњеновић, Љубомир Драшкић, Јагош Марковић…

Током своје дуге каријере, играла је и у представама Народног позоришта у Београду, Атељеа 212, Звездара театра, КПГТ-а, Битеф театра, Малог позоришта „Душко Радовић“, Народног позоришта у Нишу и у Ужицу, Мадленијанума, и других, мањих и независних позорница. Али највише улога, преко четрдесет, одиграла је на сценама своје куће, у Југословенском драмском позоришту.

На камерним сценама Рада Ђуричин је са посебним жаром креирала и играла монодраме и дуодраме, и за њих добијала награде. Њене представе – Похвала лудости, 011, Крај викенда, Страх од летења доживеле су по више од петсто извођења широм Југославије, али и у бројним земљама света – у Европи, Америци, Аустралији. У митској представи Југословенског драмског, Буба у уху Жоржа Фејдоа, у режији Љубише Ристића, Рада је своју Рајмонд Шандебиз играла на премијери 1971, а онда близу две хиљаде пута, скоро 40 година. Добила је многе позоришне награде, поред осталих и Златни вијенас на Фестивалу малих сцена у Сарајеву (1973), Статуету Ћуран на Фестивалу комедије у Светозареву (1975), Златну колајну жирија рублике на Фестивалу монодраме и пантомиме Земун (1996), Диплому за најбољу женску улогу на Међународном фестивалу камерних представа ро делима Достојевског у Русији (2002), Диплому на Међународном фестивалу монодраме у Кијеву (2005), Диплому за монодраму на међународном фестивалу Златни витез у Минску (2005), Прво место на Међународном фестивалу монодраме у Риги (2007). 

Рада Ђуричин остварила је велики број улога и у другим медијима, у скоро тридесет играних филмова и у педесет телевизијских продукција. Филм Осма врата донео јој је Дебитантску награду на Филмском фестивалу у Пули 1959. године, а Награду за епизодну улогу у филму Парлог добила је на Филмским сусретима у Нишу 1974. Добитница је Годишње награде ЈДП-а за улогу у представи Крај викенда (1983) и Специјалне годишње награде ЈДП-а за драматизацију и улогу у представи 011 (1992), Златног беочуга за трајни допринос култури Београда (1998), Специјалног признања за велики допринос развоју културе града Вршца (2004), Вукове награде за изузетан допринос развоју културе у Србљу и свесрпском културном простору (2007) и других признања.

Указом Председника Републике Србије, 2018. године, Рада Ђуричин је добила Златну медаљу за заслуге. Рада Ђуричин је написала и објавила две књиге: Тајна црне руке: дневник једне глумице (1999) и Моје монодраме (2005). Превела је дела О ја сам врло, врло срећна Дариа Фоа и Франка Раме и Исидора Мартина Шермана. Била је новинар-водитељ у Радио Београду.