Вече у коме је Србија дисала као један
Смирај јучерашњег дана обележила је бура емоција, патриотски занос који је сјединио све оне који су пред Скупштину Београда дошли како би се захвалили нашим најбољим амбасадорима - злата вредним спортистима.
Ако сте се синоћ затекли у срцу Београда, а да којим случајем нисте знали шта се збива, прво што би вам пало на ум било би: "Овде мора да се нешто слави". И били бисте у праву. Српска је престоница синоћ била проткана сребром, бојом одликовања које су извојевали наши кошаркаши на Светском купу у Шпанији.
Последњи смо пут кошаркаше дочекали, чини нам се баш давне, 2009. године. И тада смо "узели" колајну од срме, само што је борилиште било у Пољској, а не у Иберији. Не лажимо се, размазили су нас кошаркаши, свикли су нас на медаље, освојене безброј пута у претходним десетлећима.
Но, упркос томе, пред ово смо првенство били скептични, младиће под вођством легендарног Саше Ђорђевића видели смо, у вр' главе, међу осам најбољих на глобусу. Али, таква нам је природа, највише (а можда и искључиво) "гриземо" када смо отписани, када у нас вере нема. У инат томе (без њега, изгледа, ми нисмо ми), понадајмо се и пожелимо да су момци које води Сале Национале утрли пут ери нове владавине наших кошаркаша.
Сви су били ведри. Сваки је међу "дочеклијама" био на висини задатка - осмех лице није напуштао ниједног трена. И младо и старо сјатило се ка познатом зборном месту на којем дочекујемо наше спортисте, ка платоу испред Скупштине града Београда. Вијорили су се барјаци, праћакале су се српске заставе, малишани су носили црвено-плаво-беле капице и шалове, певало се и славило свуда унаоколо.
ЕВО ШТА КАЖУ НАШИ "СРЕБРОМ ОГРЕЈАНИ" СУГРАЂАНИ
Бака Дана, коју су две цурице држале за руку и повеле је да поздраве шампионе, узбуђеним гласом нам је рекла: "Дошла сам због својих унука. Финале нисам могла да гледам, само сам пратила резултат и верујте, тако ми је било лакше. Тако је било и са претходним утакмицама, па шта знам, можда сам им за неке била и таличнија", смеши се бака Дана и додаје:
"Ево, моја унука тренира одбојку и довела сам је да уживо види неке од својих идола. Ко зна, можда дочекам и њу кроз неку годину, овде, на истом месту".
Млади пар, Тамара и Вељко нестрпљиво су чекали да аутобус са кошаркашима стигне пред Скупштину града.
"Вечерас је требало да отпутујемо код пријатеља у Црну Гору, али нисмо могли да се не појавимо овде, да их дочекамо како доликује. А и друштво из Будве нам то не би опростило (смех). Пратили смо првенство, навијали из све снаге, остаје мали жал за златном медаљом", каже Вељко, а слично мисли и Тамара:
"Можда смо пред финале пали у еуфорију, а фалило нам је и мало спортске среће да бацимо Амере на колена. Нема везе, биће још прилика".
Један од најмлађих навијача и, како његов отац каже, будући прослављени кошаркаш, је малени трогодишњи Павле који је са заставом у руци, на раменима свог оца стрпљиво чекао излазак кошаркаша на балкон. Тата Мирослав је убеђен да ће његов син изабрати кошарку као професију. Павле већ уме да барата са лоптом, јако добро за његове године, каже.
"Довео сам га овде, иако је још мали, како би имао свест о томе шта значи када је овој земљи тако мало потребно да се ујединимо и заборавимо на све недаће, бар једно вече. Ови момци, злата вредни, прави су пример како се бори за свој дрес."
Павле се њихао, певао и ниједном се није уплашио од силног дима и петарди који су га окруживали. "Мој син је храбар", са поносом изговара Мирослав.
"Нисам планирао, али нисам могао да не останем на кратко, да се поносим овим момцима", изјавио нам је Миодраг Станковић, пензионисани учитељ.
"Само напишите да су Срби јаки када је потребно, да су се у историји доказали као храбри, одважни и прекаљени борци. Тако нам је и у спорту, а и у животу. Бар вечерас сви дишемо као један. Хвала им на свему што су нам приредили, а ја сам тренутно најпоноснији Србин", закључио је Миодраг.
