"ВОЛЕО БИХ ДА СТЕ ТУ КАДА ДОЂЕМ С ПОСЛА": Како је десетогодишњи дечак преживео акцију "Олуја"
"Мртви људи! Један човек убија другог јер неће да остави жену и двоје мале деце и узме пушку у руке. Тешко је то гледати кад сте мали", каже Радослав Јокић, сведок злочиначке операције "Олуја".
"Пола шест ујутру, отварам очи, слушам тишину. У стомаку ковитлац, као неки лош предосећај. Неколико секунди касније прасак, па још један, па још један... Сваки наредни је био испраћен страховитим фијуком. Бака устаје, силазимо низ степенице, мама каже: 'Почело је!', започиње своју причу о операцији "Олуја" Радослав Јокић.
Шта је почело, није му било јасно, јер је тада имао тек 10 година.
НОВИНАРКА СРБИЈЕ ДАНАС: Како ми је за 96 сати „Олуја“ угасила огњиште
"Мама, хвала ти!"
"Био сам међу 250.000 људи протераних са својих вековних огњишта, а само захваљујући мојој мајци и Богу ни ја ни мој брат нисмо међу оних (званичних) 2.500 који су оставили кости на родној земљи", каже Радослав Јокић.
П.С. Мама, хвала ти што ово пишем!
"Прва граната је ударила у корен шљиве са које сам годинама јео плодове. Од тада никад више", са сетом говори Раде.
Паковање, консултације са комшилуком, брз полазак. Њих шесторо у "југу": Радослав, његова мама, брат, комшиница, њено двоје деце. На огњишту, које је тада последњи пут видео, остала је бака, да сачека шта и како. Рекла је кренуће већ са неким.
"Комшиница је возила, промицала су места, прво знана, па незнана. Камион пун војника са обрнутом хрватском заставом нас пресреће. Сва срећа наши! Кренули су у последњу одбрану Крајине", прича Раде.
По доласку у Двор на Уни није се знало одакле ко и на кога пуца и са које стране.
"Мртви људи! Један човек убија другог јер неће да остави жену и двоје мале деце и узме пушку у руке. Тешко је то гледати кад сте мали", говори наш саговорник.
ОТВОРЕНО ПИСМО ХРВАТИМА: Усташе, "срећна" вам годишњица Олује!
Прелазак преко моста
"Кренули смо према мосту, трчи, залежи, фијучу меци, около преврнута кола, трактори, крв. Изгубим се од маме и брата у свему томе. Мост сам прешао сам, а ето Бог ме је погледао, јер сам у свој оној гунгули налетео директно на њих", присећа се Раде за SrbijaDanas.com.
Извукли су живу главу, ушли у препун воз и правац Бања Лука. Преспавали су код једне породице, којима је Радослав и данас захвалан.
"Хвала им до неба што су нас прихватили. После неколико дана смо се истуширали, јели и легли, да кажем, нормално“, наглашава Раде.
Контакт са оцем
"У Бања Луци смо некако ступили у контакт са татом који је посла ради морао пре почетка свега у Србију и донекле избегао сву страхоту, мада је доста исте доживео и без тога. Само он зна како му је било тих дана кад није знао да ли смо живи. Као и нама коју годину раније када три месеца нисмо знали исто за њега док је био у блокади на аеродрому у Загребу. Не желим ником тај осећај. Никада! А нама се не поновио. Најтеже ми је било када сам нашао адресар у коме нам је остављао поруке у случају да дођемо док он није ту и свака се завршавала са: ''Волео бих да сте ту кад дођем са посла.''
Убрзо после њих је у Србију стигла и бака, па и ујак и некако су се окупили, онако измучени и без игде ичега.
"Многи пријатељи и познаници нису дочекали границу са Србијом, нека им је вечна слава", са тугом говори Раде.
Нови почетак
Скоро две деценије касније Јокићеви су још увек заједно, стали на ноге, али горчина је још ту. И биће до последњег даха у њиховим недрима, за изгубљеним Кордуном, родним крајем, за Крајином.
"Што се мене тиче, још бар једном да одем на дедин гроб док сам жив, још једном да видим све те шуме, поља, двориште, места где сам уживао у детињству. Да покажем својој деци одакле им је отац, чиме се поноси", прича Радослав, а глас му постаје све тиши, јер зна да се то можда неће никада догодити.
Да се никад не заборави!
Радослав Јокић неће дозволити да се забораве све патње и страдања која су доживели на том путу без повратка.
"Нећу дозволити да се ишта заборави, а то би требало да ураде сви, на овај или онај начин, јер шта је један народ без историје и без помена на недужне жртве? Рећи ћу вам - народ без идентитета“, одлучан је Раде. Опростите или не, али НЕ ЗАБОРАВИТЕ!
