ПРЕКЛИЊАО ЈЕ ДА ГА ПУСТЕ: "Затворили су га у фрижидер, а нису знали да ИМА АСТМУ!"
Причу малтретираног дечака испричала нам је његова мајка, која и даље не може да верује кроз шта је њен син прошао, и још горе, какав је исход могао бити...
ЗАШТО АКЦИЈА ПРОТИВ ВРШЊАЦКОГ НАСИЉА?
СВАКИ РОДИТЕЉ ЦЕ ВАМ РЕЋИ да не постоји ништа вредније од сопственог детета. Чувамо га као очи у глави, одвајамо од уста због њега, одгајамо га да постане човек. А онда га пошаљемо у школу и тамо га нечије туђе дете злоставља. Најгоре од свега је што најчешце ми то последњи сазнамо. Наш дечак или девојчица долазе из школе уплашени и безвољни, без џепарца и са масницама.
ХАЈДЕ ДА СПРЕЧИМО да се деца међусобно малтретирају, да схвате да насиље никад није решење и да се не деле на жртве и насилнике. Портал SrbijaDanas.com је покренуо акцију за превенцију вршњацког насиља, јер оно итекако постоји и треба причати о њему, пре него што трагични случајеви почну да испуњавају новинске ступце. Научимо децу да поштују друге, јер сва та деца це сутра бити људи. Какви – то зависи од нас.
Редакција SrbijaDanas.com
Разумем ја да се деца понекад шале, и да се некад посвађају, али заиста, оно што су урадили мом Матеји, нема оправдање.
ПРОЗВАЛИ ГА "ДЕБЕЛИ"
Све је почело тако што га је друг Перо задиркивао. Од како га мој син Матија зна, увек му се само подсмевао и ругао како је дебео, највише на часовима физичког кад треба да се трчи. Стално му је викао да је дебео, и због њега су га прозвали „Дебели“- причао ми је често Матија.
Чинило ми се све некако безазленим, мислила сам да нема потребе да се интервенише јер ће Перу досадити да задиркује мог сина. Нисам од оних мајки које тужакају сваком приликом туђу децу код наставника, мислила сам увек да деца између себе треба да реше неке проблеме.
БЛАМИРАЊЕ - СКИДАЛИ МУ ШОРТС ПРЕД СВИМА
Мој син Матија ми је причао како му је једном на часу физичког, кад је требало да трче за оцену, Перо потурио ногу на самом старту, он то није видео ваљда па се сапео и пао. А следећи пут кад је требало да трчи, док је био у ниском старту, на знак да треба да се трчи – он Матији скине шортс и то пред свима. Матија је тад отрчао у свлачионицу и дуго плакао. Био га је блам да после дође на час.
Али, да је макар то само било једном, можда би му било лакше, него, кад год се нађе иза њега он учини исто. То ми се уопше није свидело, и рекла сам Перу једном после школе, онако ненаметљиво да не треба да задиркује Матију, већ да треба лепо да се дружи с њим. Мислила сам тада да ће му бити жао што је то урадио, и да ће се постидети што сам му ја, као старија особа, указала на грешке.
СТРАХ ОД ПОНОВНОГ НАСИЉА
Матија се, свеједно, и даље прибојавао. Причао ми је понекад како није био сигуран нигде, све време је мислио како је Перо иза њега. Толико га је било срамота, и није знао шта да ради ни како да реагује. А Перо је огроман, и сви га се боје, јер се плаше да ће их тући. Уз себе има многе сличне њему, који се никога не плаше, а немирни су и неваспитани.
После још многих задиркивања и бламирања тако што му је скидао панталоне, Матија се једном чак осмелио и пријавио га наставници. Међутим, Перо му је после рекао да ће тек видети шта га чека.
Тада је све кренуло по злу, јер се тог дана и десио инцидент. Матија се враћао из школе, падало је вече... Перо се са својим друговима из другог одељења враћао кући истим путем, и Матија је могао да претпостави да ће га опет задиркивати. Покушао је да убрза корак, али није вредело, пошто су ионако бржи, па су га стигли.
Завршио у болници
Матија је добио високу температуру, одмах смо га одвели код доктора. Примао је инјекције данима. Кад само помислим, шта се све могло десити да су седели на том фрижидеру још који секунд, језа ме прође. Колико је Матија био угрожен, немам речи... Све и да им је дао повода за овако нешто, нису смели да му ураде овако нешто. Могао се угушити...
НАПАД ПОСЛЕ ШКОЛЕ И СИЛЕЏИЈСТВО НА ДЕЛУ
Сви су почели да му лупају чврге и да га ударају школским ранчевима, и говорили су му како је дебео, и да је тужибаба јер је рекао све наставници. Онда су му узели ранац, отворили га и почели да бацају његове свеске по улици. Затим су га гурали до неке позиде где је стајао стари фрижидер за сладоледе. Један је узвикнуо: „Хајде да га затворимо овде!“. Матија је преклињао да га оставе, и да то не раде, па је из страха почео да плаче и да виче. Они су почели да се цепају од смеха, мало су се нећкали, а он је вриштао и отимао се од њих колико је могао.
ЗАТВОРИЛИ ГА У ЗАМРЗИВАЧ, А НИСУ ЗНАЛИ ДА ИМА АСТМУ!
Звао је и комшије у помоћ, али нико га није чуо. Перо му је зачепио уста и рекао да не виче, ови су га зграбили за ноге и руке и убацили у замзивач и затворили! Од страха је вриштао и плакао, а није могао да отвори поклопац јер су они сели одозго! Мислио је да ће умрети.
Што је најгоре од свега, они нису знали да је Матија болестан и да има астму, па стално кашље.
Седели су на поклопцу више од минут, а он је мислио да ће се угушити од кашља и недостатка кисеоника. У последњем тренутку су устали са замрзивача. Кад се извукао из фрижидера, видео их је како беже у даљини. Једва је дошао до куће. Није имао пумпицу код себе, и то га је додатно уплашило. Када је стигао кући, видели смо да нешто није у реду. Био је сав црвен, гушио се од кашља... Једва је успео да нам исприча шта се догодило.
РЕЧ СТРУЧЊАКА: Симка Вукојевић, педагог
Овај случај злостављаног дечака укључује физичко (намерно саплитање, ударање чврга) и психолошко, вербално насиље (задиркивање, називање погрдним именима, претње) који се смењују током дужег временског периода (понављају се). Такво континуирано малтретирање ученика може се посматрати и као последица тзв. секундарне виктимизације, која је условљена неадекватном реакцијом шире заједнице.
Тако, ученик над којим је вршено насиље постаје још рањивији и незаштићенији онда када се други ученици смеју на спуштање шорца, или када изостане реакција наставника на подметнуту ногу. Да бисмо објаснили овакво понашање, морамо разумети факторе који су довели ученика у позицију насилника и факторе које су довели другог ученика у позицију жртве.
Зашто је називање погрдним именима најучесталије на часу физичког васпитања? Зашто се једно лично својство ученика (у овом случају изглед) препознаје као основ за ругање од стране других ученика (окарактерисаном надимком ''дебели'')? Да ли постоји веза између почетне фазе насиља која почиње са ругањем од стране једног ученика, и његове ескалације где затварање ученика у фрижидер извршава група ученика?
Одговори на ова питања сугеришу да одговорност за наведено дело сносе сви, ученици који су починили насиље, наставници и родитељи.
О насиљу не треба ћутати
Могућа решења када вршњачко насиље добије ове размере јесу разговор са сваким учеником појединачно, а затим и разговор са свим учесницима групно. Разговор о последицама које имају наша понашања (како за нас, тако И за друге људе) може бити добра основа на којој развијамо свест ученика о одговорности за сопствене поступке. Шта би било да су ученици седели још који минут на фрижидеру? Шта би било да ученик није рекао мајци шта се догодило у школи? - нека су питања о којима треба разговарати и на тај начин охрабирити ученике да о насиљу не треба ћутати. Након разговора са ученицима - учесницима насилне ситуације, требало би разговарати са свим ученицима тог одељења.
ШЕРУЈ ДАЉЕ! #DrugNijeMeta ШЕРУЈ ДАЉЕ! #StopVršnjackomNasilju