ЗАТВОР, ЗМАЈЕВИ И ЈУНАЦИ: Да ли знате како су делови Београда добили име?

Српска престоница једна је од најважнијих попришта историјских догађаја. Београд је претрпео многобројне ратове, освајања, бомбардовања, сукобе различитих народа и религија. Историја града траје преко седам миленијума, па су и називи крајева у њему изведени из легенди, историјских личности и догађаја или на основу географског положаја.

До Другог светског рата у Београду је постојала само једна општина - Општина града Београда. Све остале општине биле су сеоске, и касније добијају историјска имена или по својим специфичностима. 

Ада Циганлија

Ово речно острво на Сави вештачким путем је претворено у полуострво. Такође, то је име за суседно Савско језеро настало преграђивањем Саве и плаже на језеру.

Место познато по затвору и извршењу смртних казни, претворено је у изузетно популарну вишефункционалну рекреациону зону у Београду, познату по својим плажама и спортским објектима.

Због своје популарности често се у жаргону назива београдским морем, а током лета има преко 100.000 посетилаца током радних дана и до 300.000 посетилаца викендом.

Аутокоманда

Градска четврт и петља на аутопуту који пролази кроз Београд на тромеђи градских општина Вождовац, Савски венац и Врачар.

На Вождовцу су се налазиле велике гараже и отуда име насеља и петље. Објекти нису били коришћени дуже време, међутим, реновирани су и насеље је задобило комерцијални значај.

Бронзани споменик француском генералу Лују Франшеу д'Епереу, који је командовао на Солунском фронту српским снагама у Првом светском рату 1918, подигнут је 1936 (аутор Ристо Стијовић). Део аутопута од Мостарске петље до Аутокоманде се зато зове Булевар Франша д'Епереа.

Бањица

До Другог светског рата овај део града је важио за мирно пољопривредно село са малим бројем становника, али и са много подземних термо-минералних вода са преко хиљаду извора по којима је Бањица добила име.

Након рата долази до урбанизације и изградње великих стамбених блокова и солитера што је довело до исцрпљивања ових ресурса.

Бежанија

Ово је најстарије насеље на територији Новог Београда. Археолошка ископавања доказују да је подручје било насељено још у Неолиту.

Под својим данашњим именом Бежанија је позната од 1512. године када је подручје било насељено са 35 српских породица које су побегле преко реке Саве у Срем после пада средњовековне српске државе. Отуда и назив.

Браће Јерковић

Насеље је добило име по партизанима, браћи Душану и Небојши Јерковић. Душан је био командант Ужичког одреда, а погинуо је 1941. године на Кадињачи. Проглашен је за народног хероја. Небојша је био командант Мачванског одреда. Браћа су, иначе, рођена у Срему, у месту Огар код Пећинаца.

Церак

Званично је део Жаркова. Насеље је пројектовано крајем 1970-их година и врхунски је пример касне модерне. Архитекте Марушић и Боровница добили су Октобарску награду града Београда за пројекат изградње овог насеља 1985. године.

Само име описује изглед Церака пре поменутог пројекта – предео је био под церовом шумом и виноградима.

Чукарица

Име је добила по Чукаревој механи која се налазила на месту данашње Цркве светог Ђорђа, а била је јако значајна за тадашње становништво – сељаци који су носили робу на пијацу ту су се задржавали, одмарали, понекад и остављали своје запреге.

 Механу је држао Стојко Чукара, а на овом месту се налазила и Чукар чесма. Чукар, не Чукур.

Дедиње

По једној теорији име потиче од назива "деде", који се давао старешини текије, муслиманског манастира. Према турском попису из 1560. године једна од београдских текија је управо овде имала своје винограде.

Ипак, вероватније је да је порекло српско, са значењем "дедино брдо" због дедињских дворова породице Карађорђевић који су грађени од 1924. до 1936. године. Многи имућни Београђани почели су још тада градњу раскошнијих летњиковаца, а са временом и правих породичних вила баш на овом месту.

Душановац

Након Првог светског рата, на источној периферији Београда почело је да се шири насеље на имањима која су припадала Душану Спасићу. По њему је и цео тај крај добио име - Душановац.

Овде су се налазиле претежно мале куће без пословних објеката све до изградње аутопута седамдесетих година прошлог века. Помиње се као место догађаја у култном роману Драгослава Михаиловића, “Кад су цветале тикве”.

Карабурма

На старим турским картама подручје је именовано као Кајабурун ("Kaya-burun"), што на турском значи "стеновити рт".

Коњарник

Овај крај су након Првог светског рата населили Калмици, избеглице Руског грађанског рата. У Козарчевој улици су крајем двадесетих изградили пагоду која им је служила као будистички храм, а на простору данашњег Коњарника су напасали своје радне коње, по чему и овај крај добија име. Иначе, пагода је срушена током немачке окупације.

Лион

Крај је добио име по кафани "Лион" која се налазила на западном углу улица Милоша Зечевића и Булевара.

Медаковић

Највећи део овог краја припада општини Вождовац, док се мањи део налази на Звездари. Име је добио по новинару Милораду Медаковићу, пореклом из Like, који је био Његошев биограф.

Миљаковац

Овај крај је познат по Миљаковачким изворима за које се сматра да су једни од најчистијих извора у Београду. Наводно је цео крај управо по њима добио име јер су многи Београђани веровали да водом са ових извора могу да се лече, те су их називали "Мили извори".

Миријево

Један од најстаријих писаних података везан за име Миријево датира из турског периода. То су катастарски пописи Београда и околине за период 1476-1566. године. У питању су пописи мушког становништва јер су мушкарци били ти који су плаћали дажбине. Име може да потиче од турске речи ”мирија”, што управо значи – дажбина.

Могуће је и да име потиче од становништва македонског села Мирово које је дошло у овај крај бежећи од Турака. Кроз векове Миријево је имало више имена: Мирине, Мирановац, Мирјевци, Мирање, Милијево, Милијеро, Мирова, Мириова и Мириа-Небел, у време када је било чисто немачко село.

Палилула

С краја 18. и почетка 19. века налазила се на петнестак минута од града, а постоје две верзије како је добила име, и веротавно су обе разлог што их баш тако зовемо. По првој, ту су се налазиле циглане и постројења за прераду глине, а димњаци на објектима где се глина пекла били су у облику лула.

По другој причи кнез Милош Обреновић је, покушавајући да урбанизује то подручје и прилагоди га потребама новог српског друштва, наредио да се стари занати који су опасни за живот у збијеним областима, попут пушкарског заната и производње барута изместе из градских зона. Те су измештени на простор данашњег Ташмајдана који се у то време звао ФИШЕТИЈА. У Фишетији је било забрањено пушење због опасности од експлозије и тек по изласку одатле наилазило се на једну постављену таблу у облику луле која је означавала да је на том месту пушење дозвољено.

Раковица

Раковица је име добила по раковима! Постоје два топонима која носе тај назив – општина и једно подавалско село. Њих повезује раковички поток у коме је, како легенда каже, било пуно ракова.

Сењак

Пре него што је постао занимљив вишим класама Београда, али и страним дипломатама, Сењак је био брдо са ког се пружао најбољи поглед на остатак града.

Пошто су пољопривредници некада држали сено по целом Београду, често је долазило до пожара, па је зато било наређено да се оно држи на једном месту, а за ту намену је изабран баш овај крај, по чему је и добио име.

Стари град

Име му само каже, назив је добио по старинама и тврђавама које су се ту већ налазиле.

Скадарлија

Скадарлија је најстарија сачувана београдска целина коју су пре боема насељавали Роми због чега је и називана "Циганска мала" све до 1872. Од 1835. године, век после подизања првих дашчара, Скадарлију све више насељавају и Турци и Срби подижући прве куће с баштама.

После турских ханова, почело је оснивање првих српских кафана у Скадарлији – прва, Три шешира, отворена је 1864. а затим Два јелена, Бумс, Вук Караџић. Скадарлија добија свој назив тек после 1872. када је централна улица 15. марта, приликом другог преименовања, добила назив Скадарска како се и данас зове.

Шумице

Очигледно име. У овом крају се налази омања градска шума. Интересантно је да се сви објекти у њој, као и са њене леве и десне стране у делу који гледа на ауто-пут налазе на истој адреси – Устаничка 125.

Видиковац

Ни име овог краја није нека виша филозофија. Настао је крајем седамдесетих између Лабудовог Брда и Церака, а име је добио по локацији са које се види велики део источног Београда.

Врачар

Више је верзија о имену овог краја тј. ове општине. Прва датира с почетка XVI века и према њој је овај крај добио име по јунаку – невернику чије је име било Врачар, а који је на том месту имао колибу.

Према другој, име потиче од врапчијих поља јер је много ових птица било настањено на територији данашњег Врачара.

Трећа прича, једноставно, каже да су Турци веровали да на овом месту Срби врачају. Интересантно је да су једно време у овом крају живела два најпознатија "врача" деведесетих година – Лав Гершман и Љубиша Трговчевић.

Земун

Старо келтско насеље, касније римски приморски центар, свој назив је добило по земуницама. То су куће од земље у којима је тадашње становништво ове општине живело. Занимљиво је да су га крсташи пролазећи кроз њега у првом крсташком рату звали зли град.

Звездара

Брдо на коме се део општине Звездара налази, некада се звало Велики Врачар. Осамдесетих година деветнаестог века, донета је одлука да се на том брду подигне опсерваторија или звездарница. Овај крај је убрзо постао познат по томе, а педесетих година прошлог века је цело подручје подељено на Стари Ђерам и Звездару, да би касније, тачније 1960. године, се опет спојило и тада је настала данашња Звездара.

Жарково

Према првој причи на овом простору некада давно живео је змај који је чинио зла по селу. Његова власница била је баба Јула, жена по којој је Јулино брдо добило име.

Једнога дана, овом змају се супротставио витез Жарко и тако спасао село. Место на којем је пала глава змаја добило је име Змајевац, где је пао реп – Репиште, а где је отекла крв Беле Воде.

Друга верзија није тако чаробна, али је реалнија. На овом месту је у XVI веку живео Промићур Жарко, а будући да турски порески чиновници нису знали назив тог имања, називали су га просто "Жарково село".

Да ли сте знали да када се из Земуна запутите ка Петроварадину, наићићете на вампирски град. Детаљније о тој чудесној и страшној причи можете прочитати на ОВОМ линку.