ЗАШТО ЈЕ ЉУБАВ СЛЕПА: Невероватна прича о људским осећањима
Једном давно, сви људски осећаји и сви људски квалитети нашли су се на једном скривеном месту на Земљи. Када је досада зевнула трећи пут,лудост је, увек тако луда, предложила: "Хајде да се играмо жмурке! Ко се најбоље сакрије, победник је међу осећањима".
Интрига је подигла десну обрву, а радозналост је, не могавши да прећути, запитала: "Жмурке? Каква је то игра?"
"То је једна игра", почела је да објашњава лудост, "у којој ја покријем очи и бројим до милион, док се сви ви не сакријете. Када завршим са бројањем, полазим у потрагу, и кога не пронађем, тај је победник."
Ентузијазам је заплесао, следило га је одушевљење. Срећа је толико скакала да је наговорила сумњу и апатију коју никада ништа није интересовало. Али, нису сви хтели да се играју. Истина је била против скривања, а и зашто би се скривала? Ионако је увек, на крају, сви пронађу.
Понос је мислио да је то глупа идеја, иако га је заправо мучило што он није био тај који се сетио да предложи игру. Опрез није хтео да рескира.
"Један, два, три..." почела је да броји лудост. Прва се сакрила лењост, која се као и увек, само бацила иза првог камена на путу. Вера се попела на небо, завист се сакрила у сенку успеха који се мучећи попео на врх највишег дрвета.
Великодушност никако није могла да одлучи где да се сакрије, јер јој се свако место чинило савршеним за једног од њених пријатеља. Лепота је ускочила у кристално чисто језеро, а срамежљивост је провиривала кроз пукотину дрвета. Красота је нашла своје место у лету лептира, а слобода у даху ветра. Себичност је пронашла скровиште, али само за себе!
Лаж се сакрила на дно океана (лаже, на крају дуге), а пожуда и страст у кратер вулкана.Заборав се заборавио сакрити, али то није важно.
Када је лудост избројала 999.999, љубав још није пронашла скровиште, јер је било све заузето. Угледавши ружичњак, ускочила је, прекривши се прекрасним пупољцима. "Милион", завикала је лудост и започела своју потрагу.
Прву је пронашла лењост, иза најближег камена. Убрзо је зачула веру како расправља о теологији с Богом, а страст и пожуда су искочиле из кратера од страха. Случајно се ту нашла и завист, и наравно успех, а себичност није требало ни тражити. Сама је излетела из свог савршеног скровишта које се показало пчелињом кошницом.
Од толиког тражења лудост је ожеднела, и тако у кристалном језеру пронашла лепоту. Са сумњом јој је било још лакше, јер се она није могла одлучити за скровиште, па је остала седети на оближњем камену.
Тако је лудост, мало по мало, пронашла готово све.
Таленат у златном класју жита, тескобу у изгорелој трави, лаж на крају дуге (лаже, била је на дну океана), а заборав је заборавио да су се уопште ичега играли.
Само љубав није могла нигде пронаћи.
Претражила је сваки грм и сваки врх планине и када је већ била бесна, угледала је ружичњак. Ушла је међу руже, ухватила суву грану и од беса и изнемоглости почела да удара по прекрасним пупољцима. Одједном се зачуо болан крик. Ружино трње је изгребало љубави очи. Лудост није знала шта да учини. Пронашла је победника, осећај над осећајима, али љубав је постала слепа.
Плакала је и молила љубав да јој опрости и напослетку одлучила да заувек остане уз љубав и помаже јој.
Тако је љубав испала победник над осећајима, али је остала слепа, а лудост, лудост је прати где год иде...
