Зашто не можемо да голицамо сами себе?
Доказано је да не можете уживати истим интензитетом када вас неко голица или када ви то сами себи чините.
Наше тело крије мноштво мистерија, а ако желите да се позабавите једном од њих, довољни су вам само перо и ваша стопала. Дајте перо свом пријатељу и замолите га да вас чешка по табанима, а затим урадите то сами себи. Уколико сте као већина, прва ситуација ће вам много више пријати, док ће вас друга одвести до лагодне агоније. Ево одговора зашто је тако.
"Голицање самог себе доводи до већих питања свесности и самосвести, ко смо", објашњава Џорџ Ван Дом, са Универзитета Монаш у Аустралији. Из тог разлога, данас се спроводе експерименти у којима људи сами себе голицају у лабораторијама.
Психолог Стенли Хол је давне 1897. године открио да постоје две врсте голицања – книсмесис (голицање које не изазива смех) и гаргалесис (оно које изазива смех). Ми се смејемо и прија нам када нас неко голица, јер ми то не очекујемо. Мали мозак, који је иначе задужен за наше кретање, може да детектује разлике између очекиване сензације (гребање, свраб) и неочекиване сензације.
Због ове разлике, ми не можемо да предвидимо где ће нас неко заголицати, или како ћемо се осећати када нас голицају, тако да нам то ствара панику. Та паника се манифестује кроз неконтролисани смех.
Интересантно је то да је овај начин изражавања панике, кроз еволуцију био заштита од предатора. Ми не можемо голицати себе јер ако нема изненађења нема ни смеха.
