"ДЕЦА СУНЦА" ОТВОРИЛЕ БИТЕФ - суптилно промишљање о епидемији ковида кроз призму класика Максима Горког
Да парфразирамо једног од јунака драме: "Све на овом свету има своју логику, осим самог света"
Када је премијерно изведена драма „Деца сунца“ Максима Горког у Петрограду 1905. године, владало је велико интересовање. Иако је драма радњом смештена у 60. године XIX века за време епидемије колере, ондашњи гледаоци су у њој видели своју савременост. Због звукова насилне побуне масе у последњем чину представе, очевици су тврдили да се интелигенција у публици тресла од страха. Напетост је била велика у граду због Црвене недеље и револуције из 1905. године, која је, иако крваво угушена, била увод за ону Октобарску деценију касније.
Синоћ је у Југословенском драмском позоришту отворен Битеф са комадом „Деца сунца“ у режији словеначке редитељке Матеје Колежник и у продукцији немачког позоришта Шаушпилхаус Бохум. Радња Горковог комада је премештена у 60. године XX века, али гледаоцима је сугерисано да у њој траже савременост. Да ли се домаћа интелигенција тресла од страха као гледалиште на премијери у Петрограду пре више од 100 година? Вероватно не, али је имала прилику да још једном размисли о завршеној епидемији ковида и њеном утицају на друштвено-економске разлике.
ПАКАО, ТО ЈЕ ЈЕЗИК - "Божанствена комедија" од пет и по сати приказана као пролог 57. Битефа
ЈУН ФОСЕ ДОБИТНИК НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ ЗА КЊИЖЕВНОСТ - Шведска академија свој избор образложила следећим речима
БОРО ДРАШКОВИЋ У СУЗАМА ОТВОРИО БИТЕФ: "Како онда толико позоришта, а свет никад гори?"
„Деца Сунца“ се убрајају у три драме Максима Горка с почетка 20. века које обједињује тема друштвене интелигенције. По својој атмосфери и ликовима она наликује на Чеховљеве комаде, тим пре што је 12 дана након премијере, комад постављен и у Московском уметнићком позоришту у корежији Станиславског, у коме је лик Меланије глумила Олга Книпер, Чеховљева удовица.
Рекло би се да Горки наставља тамо где је Чехов стао са својим пасивним и сањарски настројеним интелектуалцима.
Представа је фокусирана на класно привилеговану породицу "заробљену" у, како се то поетски називало у фин де сиецле, "кули од слоноваче". Условно говорећи централни јунак драме Протасов је хемичар оспеднут апстрактном науком и идеализмом, потпуно слеп за своју околину и друштвене промене. Додуше, он није свестан ни галопирајућих промена у сопственој породици, рецимо, да га супруга више не воли, расипања имања и осиромашења, удварања богате удовице, али ни тоњења у лудило његове сесте Лизе. Протасов није једини издвојен од света, већ су то и други јунаци из групе ликова грађана. Занимљиво да је нервно растројена Лиза, и поред патолошког страха од живота, једина из те групе која донекле предосећа друштвене промене, те повремено има функцију резонера. И док се грађанска интелигенција сатиризује, Горки ни у једном случају не сентиментализује класу слуга и радника, другу групу ликова. Оне нису оштро раздвојене у црно-белом контрасту, већ нам Горки пружа комплексно парче друштва заробљеног у сопственим контрадикторностима у чијем су средишту јунаци са својим животима, који, у складу са најбољом традицијом Чехиова, увек можемо назвати бесмисленим, али никада и безвредним.
Као што је истакнуто на почетку текста, Матеја Колежник измешта радњу у 1960. (на сличан начин као што је у оригиналном тексту радња измештена у 1860.). На сцени да је радња смештена у 1960. много више сведочи костим него хипереалистична сценографија. Чини се да је она има сасвим другу функцију. Наиме, упечатљива сценографија пуна је намештаја који је очигледно у стану наслеђен од неких старијих генерација. Јунаци током читаве представе непрестано преносе намештај из једног угла у други угао, и на тај начин гестом се приказује њихова унутрашња потреба да преосмисле и преобликују сопствени живот и грађанско наслеђе, у чему упорно не успевају. Предмет са сцене који нестаје одмах након првог чина је огледало, што кореспондира са неспособношћу грађанске интелигенције да сагледа себе и сопствени положај у садашњем тренутку.
Јасно је да колера служи као позадина за обраду савремених догађаја: бурне године 1905. у којој је игра написана. Максим Горки, користи колеру како би се бавио крупним питањима глобализације, технолошких иновација и вишеструких напетости које су укључене у неуједначен друштвено-економски развој ондашње Русије. На сличан начин, редитељка овом представом позива гледаоце да размишљају о недавно завршеној епидемији Ковида-19 и импликацијама које је ова епидемија имала на нашу друштвену стварност. Другим речима, на драматичан начин, "Деца Сунца" истражују и рефлектују не само искуство пандемије само по себи, већ и различите сличности између биомедицинских и идеолошких 'пандемија': између ширења инфективних биолошких агенаса и пролиферације политичких идеја, истовремено истичући различите политичке напоре како их сузбити (карантин, затварање, сегрегација, итд.). Комад у овоме постаје експлицитан када се на крају чују вести са радија о све већој економској неједнакости која је наступила као последица епидемије. Наравно, о овоме Протасов не жели да чује те гаси радио док излази са сцене.
Домаћа публика је громогласним аплаузом поздравила немачку представу. И док се чини да је овако класични облик играња класика можда конвенционалнији него што смо навикли када је реч о предсатавма које се играју на Битефу, предсатава тематски одговора питањима побуне, правде и отпора којима овај најзначајнији београдски позоришни фестивал остаје одан свих ових година колико траје.
