УМРЛА ЗАБОРАВЉЕНА У БЕДИ: Краљица СРПСКИХ љубавних романа је ПРЕЗИРАЛА БРАК, живела БУРНО и завршила тужно

"Српска Џејн Остин", како је често називају, опет је пре неколико година освојила српску публику када су њени романи екранизовани и тако поново стекли изузетну популарност.

Мир Јам је псеудоним књижевнице чији су романи обележили период између два рата у Краљевини Југославији и учинили је најчитанијим женским аутором.

Иза имена Мир Јам крије се Милица Јаковљевић, рођена у Јагодини 22. априла 1887. године. Детињство и младост провела је у Крагујевцу. После Првог светског рата се преселила у Београд, како би започела каријеру као новинарка у "Новостима" као једна од ретких жена у послу. После тога је радила и у "Недељним илустрацијама", све време иза псеудонима Мир Јам, који је задржала и када је почела да пише романе који су стекли изузетну популарност у периоду између два рата.

У свом стану у Молеровој улици на Славији, Милица је писала о љубави, браку и животу грађанске класе у Југославији, интригирајући јавност својом повученом и ексентричном персоном. Шетала је београдским улицама "заносна у љубичастој пелерини, дотерана и негована, са дугим локнама, лепа и смерна Мир Јам, патријархална девојка из добре куће". Упркос чињеници да је писала о љубави и браку, Милица се никада није удавала, а о њеном приватном животу се много више нагађало него што се заиста знало. Течно је говорила француски и руски, била је образована, паметна и веома самостална.

Наиме, некон што је прешла чедрдесету, по београдским кулоарима почела су говоркања да њен стан посећује тадашњи веома познати и један од најпривлачнијих глумаца Божидар Божа Николић. Од ње је био старији пет година, удовац, а веза је растурена након једне деценије због, како се причало, Миличиног категоричног одбијања да везу крунишу браком. А волела га је. Мада, засигурно не толико колико Витоја.

Овом Словенцу посветила је и роман "Словеначка гора", а он јој је "украо" и први пољубац.

"Другог дана ја и Витој изашли смо пре подне сами у шетњу. Водио ме у парк Тиволи. Како је то диван парк, светао, пун цвећа, покрај једног малог језерца. Сели смо на клупу. Причали и заћутали. Птичице су цвркутале око нас, деца се у долини играла, сенке дрвећа покривале нас, језеро је било мирно, а моја душа усталасана. Витој ми се наједном наже ниже, обгрли ми рамена и пољуби ми усне", открила је у својој аутобиографији.

"Краљица љубавних романа", како су је називали, освојила је читалачку публику у Југославији својом лаганом прозом, једноставним и понекад сладуњавим стилом који је био изузетно сликовит и пружао је одмор и бег од свакодневних брига и проблема.

Мир Јам се залагала и за женска права. У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Издвојила се текстом "Треба ли подићи жени споменик", залажући се да се дамама призна свако умеће. Међутим, нису сви подржавали рад ове јединствене жене. Многи су је критиковали и оспоравали, уз аргументе да њен рад није могао да се мери са мушким ауторима тог времена. Често су је упоређивали са братом, познатим писцем Стеваном Јаковљевићем, аутором "Српске трилогије". Његова одисеја која је описала српског војника као правог победника у Великом рату донела му је тутулу аутора првог српског бестселера.

Милица Јаковљевић је аутор романа "Рањени орао", који се сматра најлепшом љубавном причом српске књижевности екранизован је 2009. године и тако се опет нашао у жижи јавности. Поред тога, романи "То је било једне ноћи на Јадрану”, "Непобедиво срце", "Отмица мушкарца", "Грех њене маме", "У словеначким горама", "Самац у браку" и "Мала супруга" су деценијама мамили сузе и уздахе девојака, а и понеког мушкарца са широком лепезом ликова и узбудљивим развојем догађаја.

Поред романа, Мир Јам је потписала и збирке приповедака "Дама у плавом", "Девојка са зеленим очима", "Часна реч мушкарца" и "Све оне воле љубав", као и позоришне комаде "Тамо далеко” и "Еманципована породица".

Онда се десио потпуни преокрет у њеном животу. Милица, која је била једна од најпознатијих новинарки тог времена, током окупације одбила је да добро плаћен посао ради у Недићевим окупационим новинама како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву. После рата за њу није било посла ни пензије, док је Стеван напредовао великом брзином на лествици друштвеног успеха. Два пута је биран за посланика у Већу грађана Југославије.

Била је одбачена, заборављена и санкционисана. Статус новинара је изгубила јер је прошло више од девет месеци без ангажмана, а нико није узимао у обзир разлоге. Одбијена је и за пензију, а да би преживела, сва ауторска права својих књижевних дела пренела је на београдског књижара Ивана Веселиновића.

То је обелодањено тачно 20 година након њене смрти, када је 1972. године Атеље 212 у свој репертоар уврстио представу "Рањени орао". Породица, која је очекивала материјалну добит због извођења њеног дела, остала је у шоку када се Иван Веселиновић појавио са уговором на чијој полеђини је писла порука да јој је он "омугућио да приушти нешто угља како се не би смрзла", те да зато на њега преноси сва права.

После Другог светског рата, Милица је била гурнута у страну и осрамоћена, наводно јер током окупације није радила, а према тадашњим правилима, новинар који шест месеци буде незапослен губи статус новинара. Тако је Милица безуспешно покушавала да се запосли или да добије пензију. Била је напуштена и осрамоћена, а њене књиге забрањене.

"Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир Јам", критиковао је "револуционарни песник“ Оскар Давичо на седници Савеза књижевника Југославије.

Умрла је 22. децембра 1952. године од запаљења плућа, а вест о њеној смрти нису објавиле ни једне новине. Њена братаница Гордана, ћерка Стеванова, описала је како им је јављено за њену смрт, коју ниједне новине нису објавиле јер је окренула леђа политичким вођама тог доба.

"Врло бедно је живела после рата, али се никад није жалила. Тата је увек био ту да јој помогне, а после је успео да јој изради неку пензијицу, али ни она није била довољна, једног дана била сам сама у стану кад звони телефон: "Милица Јаковљевић је умрла", знате како они то тако јављају. Кад је тата дошао и ја му рекла да је тетка умрла, први пут сам видела да тати теку сузе", испричала је три деценије касније Гордана.

Деценијама су њена дела била заборављена од већине, укаљана печатом срама њихове ауторке, да би се вратила на сцену представом "Рањени орао" 1972. године у Атељеу 212. Од тада публика опет може да ужива у њеним делима и да пронађе предах од свакодневног живота, читајући романе и гледајући филмове и серије инспирисане њеним радом.