Нушић је увео у свет глуме, одбила је просидбу Радета Драинца, а није јој одолео ни Црњански: Животна прича Љубинке Бобић је налик филму

Љубинка Бобић, непоновљива дива српског глумишта, напустила нас је 3. децембра 1978. године, остављајући неизбрисив траг на српској позоришној сцени. Рођена 1897. године на Топчидерском брду, Љубинка је још као дете показивала живахан дух и неукротиву нарав, особине које су касније постале њен заштитни знак.

Одрасла је у сиромашној породици са четворо браће и сестара, али њен пут ка позоришту био је обележен судбинским сусретима и несаломивом жељом да успе. Током Првог светског рата, била је приморана да напусти дом и оде код имућних рођака у Скопље, где је радила као слушкиња. Упркос сиромаштву и тешким условима, њена машта и сан о сцени остали су непоколебљиви. Дане је проводила испред Народног позоришта у Скопљу, гледајући плакате и маштајући о глуми.

Судбина ју је одвела право у свет позоришта када ју је Бранислав Нушић, тадашњи управник позоришта, приметио и позвао да присуствује генералној проби. Тај тренутак променио је њен живот. Нушић је препознао њен природни таленат и помогао јој да започне каријеру. Љубинка је започела као статисткиња, али њен дар за комедију и изразити темперамент брзо су је издвојили, па је убрзо постала члан Народног позоришта у Београду, где је освојила публику.

Током своје дуге каријере, Љубинка је играла разноврсне улоге, али је публика највише памти по незаборавној интерпретацији Живке у Госпођи министарки. Занимљиво је да је први пут заиграла ову улогу тек као пензионерка, у 67. години. Иако је скромно тврдила да није надмашила своју претходницу Жанку Стокић, њен енергични приступ и аутентичност удахнули су лику Живке нову димензију.

Премда је најпознатија по комедијама, Љубинка је бриљирала у свим жанровима. Њена глума била је толико уверљива да је могла да насмеје, расплаче и задиви публику у истој представи. Љубинка никада није ступила у брак, истичући да "позориште тражи целог човека". Ипак, њен љубавни живот био је испуњен занимљивим причама.

Једна од најпознатијих била је њена романса с Владиславом Рибникаром, тадашњим директором Политике, ког је описивала као шармантног и галантног човека. Њихова веза била је више романтична него озбиљна. Удварали су јој се и многи интелектуалци тог времена, попут књижевника Милоша Црњанског и Рада Драинца. Драинац ју је чак и запросио, али је њихова љубав окончана због његових љубоморних испада и покушаја да је одвоји од позоришта.

– Рака је, наравно, уз поезију, а лепо је свирао и виолину, знао да се удвара. Мене је чак Рака и запросио, а ни ја тада нисам била нека фемка, па смо били баш згодан пар, онако млади и лепи. После представе "Скамполо" сачекивао ме с букетом цвећа испред Мањежа, па узмемо фијакер, возимо се да гледамо месечину у топчидерској ресторацији. И где све нисмо били, колико сам се само његових песама наслушала и револуционарних говора. Само лаже да му је "глад била бескрајна, а руке вечно празне", ко у оној познатој песми, знао је Рака да дрмне и добре хонораре, а руке су му биле највише запослене око женских си*ића и бокова – испричала је на духовит начин глумица.

Љубинка Бобић остаје упамћена као уметница непоновљиве харизме и бескрајног талента, која је цео свој живот посветила позоришту.