ПОТРЕСНА СЛИКА: Син српске славне глумице тврди: "Немама хлеб да једем, на кеју скупљам новац у шешир"

Живот велике глумице Весне Пећанац био је проткан болом, препун туге, немаштине и губитка. Глумица је својевремено снимљена како руча у народној кухињи.

Међутим, ни живот њеног сина Петра Николића није много бољи. Он је јавно једном приликом на мрежама написао своју исповест, а у свакој његовој речи види се велика туга.

- Бављење музиком затупљује човека. Фали ми она бритка мисао коју сам имао док сам писао књигу. Фали ми и оно свепрожимајуће јединство које сам осећао док сам сликао на платну. Још се нисам бавио вајарством и архитектуром, а могао бих. Кратак је овај живот, а ја бих волео да искусим све облике хуманог стваралаштва. Ја сам гениј који не само да никоме у околини није потребан, већ и смета и изазива непријатност због сувишка дарова које носи у себи. Чињенично стање. Моја култура је управо сразмерно супротна са некултуром БГ пашалука. Ах, како ме то чини дубоко несрећним и рекао бих протраћеним. Саградио бих дворац са четрнаест кула и снимио филм до половине јула. Људи ме не цене и ја данас немам ни хлеба да једем. Идем на кеј да свирам са вероватно најбољим гитаристом у граду који је уредно регистровани социјални случај и да сакупимо што новаца у шешир. За мене је то забавно искуство - написао је Петар 2017. године.

- Почели смо да радимо на албуму са радним насловом "Тотално декласиран". То је највећи грех у овдашњој заиста преко сваке границе пристојности одвећ тупавој средини, то. признати пораз и рећи да си побеђен. Моја је победа у признању пораза. Не само да сам декласиран, већ и деградиран. Врста људи којом сам окружен не престаје да ме изненађује. Синоћ сам контемплирао сву ништавност и ситничавост људске лажи. Ја не чекам да ми се људи обрате, па да им видим лаж на уснама, ја их читам у првом трену, видим им лаж у очима и тада сам највише поражен јер људи носе лаж свуда са собом. Од свих ствари у животу које човек може изгубити, највише бола и празнине му причини губитак смисла. доста ми је бесмислених људи. Хтео бих твоје очи. не да ме гледају, већ да ме виде. узми ме онаквог какав заправо јесам. Није мржња одсуство љубави. она је љубави веома слична јер гори и не сагорева. одсуство љубави је страх. око мене људи се свачега боје. по томе знам колико мало воле.Време ми је да постанем ауторитет. И ам а леадинг царацтер ин the story оф my минд. Човечанство је неповратно изгубљено. Спашава се само јединка и јединственост. Размишљам о механизмима и обрасцима по којима се владају људи, а да тога нису свесни. Просвећеност у Србији је као врлина на робији. Шта бих дао да се окружим са пар светлих умова. Доста ми је мрака и таме. Звезде на небу светлуцају саме - писао је Петар.

Подсетимо, његова мајка је такође имала болан живот. Њу је депресија стигла у време бомбардовања, што је и сама признала.

- У време бомбардовања Живко је ишчилео. Осетила сам огроман бол, превелику тугу. Један син отишао је да се монаши. Рекао је: “Мени су сви бедеми срушени”. Остала сам да зурим у зид, пала у депресију. Некада смо били велика, ведра, сложна и многорадна породица... Нисам могла да играм, затражила сам пензију. Посао комичара је да дарује радост људима, а ја нисам више имала радости. Пензија - седам хиљада динара. Били смо гладни. Мислила сам да сам због тога потпуно изгубила меморију. Једна милосрдна шефица у самоуслузи у близини куће годинама нам је храну давала на кредит, волела је Живкове филмове. Још је био жив. Сећам се да сам једном добила неки новац, и могла да бирам да ли да одем на пијацу или њој вратим део дуга. Одем, ипак, на пијацу. Из кесе ми је вирио млади лук и ја сам кружила по целом кварту да ме она не би видела. Испричам Живку, а он ми каже: Одиграј то на сцени. И то је живот - испричала је пре неколико година.

Она је толико волела сцену да никада није желела да оде у пензију. Међутим за кратко време је изгубила мужа и оба родитеља и тада није могла да гледа како се људи смеју.

Поред Петра Живко има још двоје деце – Марију и Луку, који воде потпуно другачије животе од најмлађег Николића.