"Продао сам је за пар ципела" Миша Јанкетић није себи опростио што су му на превару одвели сестру - речи покојне мајке му остале урезане у сећању

Легендарни глумац Михаило Миша Јанкетић имао је заиста живописну и тешку судбину по којој би се могао написати роман. Својевремено је говорио о једној ситуацији из детињства када је умало остао без сестре.

- Моја сестра и ја смо после остали у Пљевљима код породице Ђенисијевић код које је моја мајка била изнајмила собу. Ту у комшилуку је живео трговац, мађарски Јеврејин, са женом. Била такође Јеврејка. Заборавио сам им, нажалост, имена, али знам да је некако у то време он умро и да је она потом одлучила да бежи из Пљеваља.

- Све је распродала будзашто и почела да вреба прилику за бекство. Успут је мене стално убеђивала да допустим да поведе са собом и моју Милену. Нисам жив дао, памтио сам шта ми је мајка рекла и какав ми је аманет оставила кад је кренула из куће у смрт, да морам да чувам и пазим сестрицу - присећао се Миша.

- Јеврејка није одустајала и упорно је покушавала да ме одобровољи да пристанем. Једног дана ми донесе пар финих жутих ципела. И данас их памтим као да је то јуче било. Кожне, дубоке, са тврдим ђоном, до пола се шнирале везицама, а онда копчама... Тешко је то сада и описати и дочарати, шта су такве ципеле у то време значиле за мене скоро босоногог. Заслепљен том лепотом и преокупиран ципелама, нисам готово ни приметио кад је Јеврејка отишла и повела моју Милену. Схватио сам тек после да сам ја, у ствари, продао сестру за те жуте ципеле, али је тада било прекасно - испричао је емотивно велики глумац.

Док је рат трајао одвела ју је некуд нека жена из Пљеваља и ту јој се изгубио сваки траг.

Шта се догодило и како је било касније сазнао је кад је упознао Миливоја Милићевића, месара из Вишеграда, који је 1947. године бануо и нашао Мишу пред школом у Шаховићима.

- Пошли смо одатле код моје добре и племените стрине Иве, код које сам тада живео и он нам је све испричао. Јеврејка се с мојом сестром негде укрцала у некакав злосрећни воз и некако стигла до Добруна код Вишеграда, али их ту мокрогорски четници скинули с воза и њу одмах заклали чим су јој нашли неколико дуката сакривених у дуплом дну од кофера. Кад су кренули да убију и моју сестру, притрчи једна девојка, ту из Добруна била, и отме им је из руку: "Немојте, не дам да убијете ово дете грешно, но ми га дајте, имам брата у Вишеграду који нема деце, њему ћу да га дарујем - испричао је Јанкетић шта се дешавало.

- Била је то сестра Миливоја Милићевића, која је моју Милену, престрављену и шугаву, после заиста довела и предала брату, али она није умела да каже ни ко је ни одакле је, само је упорно понављала да има брата Цила

- Једнога дана те 1947, мало пре него што је дошао у Шаховиће, Миливоје Милићевић се враћао возом из неке трговине од Прибоја, Рудог, одакле ли, имао пун вагон стоке за месару. У купеу, у којем је седео, нашла се и нека жена из Пљеваља. Путовала возом у Београд код сина. У неко доба почела да прича о рату и неким догађајима из тог мучног и несрећног времена и та Пљевљакиња испричала како су њену пријатељицу и школску другарицу Милицу Дајовић Јанкетић заклали четници, да јој се ништа не зна ни за мужа Радомира, који је одведен некуд у заробљеништво, да су имали и троје деце, да је једно мушко умрло уз рат, друго се негде злопати од немила до недрага, а трећем, ћеркици несрећној, не зна се ни гроба ни мрамора.

- Док је рат трајао одвела ју је некуд нека жена из Пљеваља и ту јој се изгубио сваки траг... Миливоје јој онда ту исприча да има и да подиже једно туђе женско дете, каже и како му је дошло у кућу, и да по свему сумња да је дете однекуд из Црне Горе. Зна да каже само да има брата Цила, да за млеко каже да је вареника, а за мердевине стубе, и све збори ијекавски...

- Поведе мене Милићевић у Вишеград и састави коначно са сестром. Сашије ту и њој и мени фина оделца од неке енглеске униформе, личили смо једно на друго као близанци, и онда нас једног дана одведе на суд да демантује причу и лажи тога Вране. Судија је истог часа кад нас је видео једно поред другог прекинуо суђење, јер је све било толико очигледно...

- Моја сестра сада живи у Новом Саду. Има фину породицу и потомство, али, нисмо, нажалост, више тако често скупа. А док смо били, па кад бих је ја нешто наљутио, она би ме изгрдила, изгрдила и на крају кад више не зна шта би ми још рекла, каже: - Можда ја, заиста и нисам твоја сестра, можда сам ја стварно Хајрија Врана - причао је глумац раније.

- А ја се никад нисам љутио на њу јер ме до данас гризе савест како сам је "продао" за оне жуте ципелице - испричао је с грчом у гласу славни глумац.

Извор: Курир