Записи кућне помоћнице Иве Андрића: "Инсистирао је да сваког јутра пије чај, а гостима ово никако није дозвољавао"

Серија "Нобеловац", која се емитује на Првом каналу РТС-а, пробудила је интересовање шире јавности за лик и дело књижевника Иве Андрића.

Премда поменуто остварење "покрива" добар део живота чувеног нобеловца, многе ствари остају непознате за читаоце и гледаоце.

Посебно су занимљиви детаљи из обичног, свакодневног живота Иве Андрића, који су најмање познати јавности.

Књига "Ко је био Иво Андрић", коју је приредила Жанета Ђукић Перишић, представља збир аутентичних сећања на Иву Андрића из угла његових савременика – школских другова, пријатеља, писаца, дипломата, суседа, рођака, политичара и познаника.  

Јутарњи ритуал

У поменутој књизи постоји запис Милосаве Пузић, која је дуго година била Андрићева кућна помоћница. 

– Свакога јутра, морала сам гос’н Андрића да пробудим тачно у осам сати, ни минут касније! Донела бих му чист баде мантил, са којим је одлазио у купатило. После јутарњих припрема, купања и бријања – чекао га је врео чај. Није имао омиљени чај: штавише – инсистирао је да сваког јутра пије чај различитог укуса – једно је од сећања Милосава. 

Праведан, али строг

Андрић је био праведан, али понекад и строг, додаје кућна помоћница. 

– Једном приликом, заборавила сам да уз ћасицу за шећер, коју сам му сервирала поред чаја, донесем кашичицу. Одмах сам то приметила и извинила се. "Нема извињења Милка, човек мора бити сабран! Ви сте овде да бринете о мени и баки – па то молим вас и радите!" 

Да ли је гос’н Андрић код куће?  

Милисава је детаљно и описивала свакодневне нобеловчеве активности.

- Пред излазак у прву јутарњу шетњу, која није трајала дуже од 45 минута, сео би на столицу у великом предсобљу стана и ја бих му помогла да обује ципеле. Излазио је на велика врата. (Ја сам имала своја мала врата, за послугу, и користила сам искључиво њих). Док је гос’н Иво шетао, правила сам ручак и обавезно свеже цеђени сок – који је пио по повратку. Током преподнева, Андрић је сатима седео у соби и радио. Тада је обично долазила Вера Стојић, која му је помагала (прим. аут. Стојићева је била дугогодишњи Андрићев лични секретар, касније и извршилац његовог тестамента и први управник Задужбине Иве Андрића, коју је водила да своје смрти, децембра 1988. године). У преподневним сатима, често су на врата долазили разни људи: ја сам отварала врата, упитала за име и презиме и брзо трчала у радну собу, да проверим "да ли је гос’н Андрић код куће"… Ако их хоће – ја их онда пустим. 

Више пута су га у шетњи оџепарили 

Помоћница у својим записима открива да се Андрићу, током дневних шетњи, често догађало да буде опљачкан.

- После ручка, Андрић се увек одмарао у својој соби, а око три поподне ишао у шетњу после које га је опет чекао свеж сок. Неколико пута се догодило да га у шетњи оџепаре. Уђе тако Андрић у кућу, пресеченог сакоа или мантила и каже: "Милка, ја немам ништа!" Новчаник или документа смо обично налазили после неколико дана пред кућним вратима: када касније схвате да су оџепарили нобеловца – они му документа или новчаник кришом донесу и оставе на праг стана.

Изување забрањено

Занимљива је и анегдота везана за изување гостију. 

– Сећам се, није давао да се гости у нашој кући изувају. Једном приликом, у почетку рада у кући Иве Андрића, замолила сам неке госте да се изују, биле су им прљаве ципеле. Андрић ме је укорио: "Аман, Милка, не приличи да господин у оделу или дама у штикли иду без обуће, боси, зато је свет измислио усисивач!" – наводи Милосава Пузић.