Исидора Секулић је предвидела своју смрт, сама себи организовала тајну сахрану, а имала је и неколико захтева

Исидора Секулић оставила је неизбрисив траг у српској књижевности и култури. Њено стваралаштво обухвата есеје, путописе, књижевне критике и прозу која се одликује дубоким интелектуалним промишљањем и изражајним стилом.Као интелектуалка и педагог, Секулић је тежила да унапреди културни и образовни ниво свог друштва, а њен оштар критички поглед на друштвене теме често је доносио иновативне перспективе и етичка промишљања. Њен књижевни стил је богат, рефлексиван и емотиван, а теме које је обрађивала одражавају њено широко образовање и истанчану култивисаност. Цео живот је дала за унапређење српске културе, али није била задовољна резултати, те је добро позната њена реченица:  "Читаво моје дело је шака шодера бачена у велике рупе наше некултуре."

Интересовање за дело и живот Исидоре Секулић поново расте, посебно захваљујући серији Нобеловац, која на телевизији осветљава живот Иве Андрића. У овом програму Александра Плескоњић Илић успешно тумачи лик Исидоре Секулић, приказујући је у светлу њеног необичног и интригантног живота. Иако многи препознају њено име, нису сви били упознати с детаљима њене јединствене биографије, укључујући и чињеницу да је сама организовала властиту сахрану унапред.

Живела је скромно попут интелектуалне монахиње

Секулић заиста је живела скромним животом, у складу са својим духовним вредностима и филозофским погледима на свет. Њено становање и свакодневица одражавали су једноставност коју је неговала, налик аскетском животу, скоро попут монашке посвећености. Та њена скромност била је утемељена на идеји да материјална добра нису приоритет, већ да су образовање, уметност и унутрашњи мир оно што човека заправо уздиже.

Иако није живела као монах у правом смислу, Секулић је имала сличан етос—повлачење у интроспективност, рад на сопственом духу, и одбацивање луксуза и пролазних материјалних ствари. Ова посвећеност једноставном животу ослободила ју је да се потпуно посвети писању, образовању и размишљању о темама које су имале дубок значај за њено време, као и за српску културу. Понајвише је веровала у строги рад, али и разум. Стога се не треба чудити да је врло разумно приступила сопственој смртности

Припремила сама своју сахрану

Крајем јануара 1968. године, два месеца пред своју смрт, Исидора је почела да припрема своју сахрану. Припреми је приступила као и у свему другом са великом дозом пажње и смирености. 

О томе  како је испланирала своју сахрану сазнајемо из писма које је Исидора 22. јанура упутила Кости Петковићу, тадашњем секретару Српске академије наука:

"Да, тачно тако како сам, у екстремном часу, усмено казала гђи Радојловић. Ево, могу сада, и писано и под потписом, поновити своју сасвим једноставну сахрану, која ми се уосталом и таква чини досадно истегнута. Кад би човек могао још и последњи пут, сам за себе да брине: да сиђе у раку, легне, и потегне земљу на себе...

Двојици књижевника, и још пред два сведока, предала сам новац, и овакву своју жељу: леш у домаћи чаршав, у прост чамов сандук, у просту раку, један свештеник из парохије у коју спадам, проста крстача – имам право на тај симбол – никакав венац и ни слово говора.

Сама сам се хранила, сама ћу се и сахранити...

Примите израз мојих дубоко поштована Исидора Секулић."

Њима је оставила последњу вољу

Књижевнике које Исидора спомиње у овом писму, а које је одабрала за извршиоце своје последње воље, били су заправо Ели Финци и Миодраг Павловић, а сведоци су били Павловићева супруга и Васко Попа.

Ели Финци пише у свом дневнику да га је Исидора лично позвала да одмах дође како би му саопштила како жели да буде сахрањена. Финци је записао: "Кад смо покушали да је убедимо да стање њеног здравља није такво да мора да рачуна с најгорим, она нас је замолила да јој не говоримо конвенционалне речи утехе, јер она, рече, боље од нас зна кад ће смрт наићи. Изричито је нагласила да не жели никакву лекарску интервенцију или помоћ, јер је она већ у себи свела све рачуне са животом. 'Лекарску помоћ можете ми само пружити ако видите да сам подвргнута тешким боловима и патњама. Нити у ком другом случају.'"

Исидора им је напоменула да жели да буде сахрањена како је и живела скормно и без помпе: "Пошто у животу ником ништа нисам остала дужна и пошто мени нико ништа не дугује, жеља ми је да будем сахрањена о свом сопственом трошку, на Топчидерском гробљу."

У ту сврху Исидора Секулић дала је 250.000 динара да се подмире трошкови. Жеља јој је била да по обичају праотаца њено тело буде увијено у белу чисту плахту, коју је оставила у орману, и да на сахрани буде један свештеник.

Пријатељима је још рекла:

„Пошто моји остаци не могу бити спаљени, јер у Југославији нема крематоријума, сахраните ме онако како се то радило одувек у нашој земљи. Присуство свештеника за мене је симболично, знак чувања древних обичаја, а не чисто религиозни акт.“

Саопштила је и остале своје жеље: своју библиотеку оставља Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, и о томе је већ обавестила управницу Милицу Продановић. А остале њене ствари њени пријатељи могу „по свом нахођењу употребити у корисне сврхе или као успомену на њено пријатељство“. Саопштила је да више нема необјављених рукописа — све је спалила, и туђа писма и копије својих писама.

Пријатељима је рекла да писани тестамент неће оставити. Како је објаснила: „Тестаменте пише Лука Ћеловић (један од најбогатихиг Срба прм. аут.), а не пролетар целог века...”

Наредених два месеца наставила је неуморно да ради. Ретким посетиоцима које прима јада се: "Не сећам се да сам иједног дана била потпуно физички здрава! Али ми је зато разум увек био будан и свеж, и здрав". Очигледно је са тим здравим разумом приступила и припремама за своју смрт.

Желим да будем сахрањена као и мој Господ

Исидора Секулић, иако се декларисана као агностик (Агностик је особа која верује да питање о постојању Бога или других натприродних сила није могуће доказати нити оповргнути, па остаје у стању отвореног скептицизма или неутралности по том питању), имала је јединствен и дубоко личан приступ религији и духовности. Редовно је присуствовала литургијама у Топчидерској цркви сваке недеље, препознајући вредност православне традиције и духовног искуства. Овај чин био је више од пуке рутине – био је израз њеног поштовања према верском наслеђу и блискости с духовним вредностима, упркос томе што није припадала ниједној строгој догми.

Секулићева је била позната и по томе што се редовно молила. Њена духовна природа одразила се и кроз њене молитве, од којих је неколико и сама написала. У њима је изражавала своја промишљања о човековој слабости, унутрашњем миру и тежњи ка вишем смислу

"Господе, помози ми. Осећам да ме наука кида од Тебе, да ме људско знање и рачунање природних закона Твојих вуче далеко од Тебе. Охолим се и ја истином која ми је испунила главу, и научила језик мој глатко говорити самоуверене речи учености и последњих истина. Господе, ја волим да живим као и други учени људи; али ја знам да је у тајни Твојих знања и закона све другачије" - написала је Исидора у својима "Молитвама из Топчидерске цркве".

Ипак, у неким другим тренуцима, Исидора Секулић је била нескривени скептик, те је на сваки помен Бога и Божијег присуства само слегала раменима, говорећи "можда га има, можда нема". Ова перцепција била је забележена од стране Владете Јеротића, који је као млади доктор више пута разговарао са Исидором и сведочио њеним ставовима о вери и постојању Бога.

Ипак Исиодри је било важно да буде сахрањена по православном обреду и желела је да не њеном гробу стоји "прост" крст.

Крајем марта те 1958. године, позвала је свог свештеника ради договора о сахрани. Свештенику Гвоздену Милошевићу саопштила је да жели да буде сахрањена што скромније, без икакве помпе, на Топчидерском гробљу. Тело да буде увијено у обично бело платно и положено у необојени чамов сандук спуштен у гроб:

„Онако, како је мој Господ Христос сахрањен. Ја желим, господине прото, да ми ви одслужите опело по православном обреду наше Цркве и да ми ви кажете последње – збогом...“ 

Одбила да иде у болницу пред смрт

Почетком априла 1948. године, Исидора се разболела. Кијавица праћена високом температуром од 39,4 степена озбиљно је нарушила њено здравље. Њена дугогодишња лекарка и пријатељица, др Јелена Павловић, обишла ју је 3. априла, затекнувши је у изузетно тешком стању. Једва се кретала и тек уз много убеђивања пристала је да легне. 

Међутим, одбила је хоспитализацију, поручивши:

„Док сам при свести, у болницу не идем, не напуштам кућу... После радите са мном шта хоћете.”

Милица Срновић, деветнаестогодишња болничарка, обилазила ју је. У суботу 5. априла, око 10 часова, болничарка је позвала др Јелену Павловић да је обавести да је болесници веома лоше и да губи свест. Пошто је одбијала да иде у болницу, тек када је изгубила свет, могли су да је пребаце у болницу. 

Колима хитне помоћи пребачена је у несвесном стању у установу „Драгиша Мишовић.” Примљена је 5. априла у 14 часова на Интерно одељење. Исте вечери, у 19:53, након што је запала у дубоку кому, издахнула је у својој 82. години живота.

Чинило се да да је једна ера завршена.

Скромна сахрана скривена од јавности

Сахрањена је 7. априла, у понедељак, у 16 часова, на Топчидерском гробљу, где и данас почива.

 Сахрана је обављена скромно; присуствовали су најистакнутији писци и културни радници Београда: Александар Белић, Иво Андрић, Милан Богдановић, Вељко Петровић, Милош Н. Ђурић, Владета Јеротић и други. Сандук су носили Борислав Михаиловић Михиз, Антоније Исаковић и Миодрар Павловић.

Положена је у обично чамово дрво, увијена у бело платно. Сходно њеним жељама, на сахрани нису држани говори.

За споменик је, поштујући њене жеље, постављен скромни бели крст, који и даље стоји.

Шира јавност обавештена је да је Исидора Секулић умрла тек када је сахрањена. Обавештење је гласило: „Ова литерарно наукултурнија личност нашег тла, од Ћирила и Методија до јуче, до данас, можда и до прекосутра", преминула у суботу, 5. априла, а сахрањена 7. априла, у понедељак, у 16 часова, на Топчидерском гробљу“.

(У писању чланка коришћени су подаци из више извора, али је највише преузето из књиге "Исидорина бројаница" Радована Поповића)