Андрић је једини српски писац жив и у светској књижевности

Наша је дужност да се Андрићу враћамо сваке године, а јубилеј је прилика да се научним промишљањем његово дело учвршћује у српској култури и српској књижевности, каже академик Миро Вуксановић у сусрет обележавању 125 година од рођења српског нобеловца.

- Једини српски писац који је жив у светској књижевности је Иво Андрић, његова дела су преведена на 49 језика и он није само наш, већ и савременик свих читалаца у свету. Андрић је најтиражнији српски писац када говоримо о писцима чија је вредност неспорна. Он је међу нама и ту ће дуго остати - истиче за "Тањуг" председник Управног одбора Задужбине Иве Андрића и председник Организационог одбора за обележавање 125 година од рођења Иве Андрића. 

Јубилеј, 125 година од његовог рођења, се обележава, напомиње Вуксановић, бројним програмима које организују Српска академија наука и уметности и Задужбина Иве Андрића, али и појединачне установе у Београду и Србији.

У уторак 10. октобра, на рођендан Иве Андрића у Задужбини која носи његово име као и сваке године, бити уручена Андрићева награда и представљен годишњак “Свеске”, који излази већ четрдесетак година и увек је у целини посвећен Андрићу и његовом делу.

У САНУ ће бити одржана Свечана академија 13. октобра, на дан када се 1974. Андрић последњи пут појавио у јавности.

- Тада су у Народном позоришту у Београду Андрић, Црњански, Селимовић, Ћопић, Матић, Вучо, Попа и Стеван Раичковић читали своје радове у част ослобођења Београда, Андрић последњи пут јавно читао одломке својих приповедака, пред одлазак у болницу одакле се није вратио - подсећа Вуксановић.

Свечана академија имаће два дела - “Академици о Андрићу” у оквиру кога ће пет писаца и чланова САНУ говорити о Андрићу, и “Андрић о академицима” са одабраним текстовима од Вука и Змаја, преко Скерлића, до Дучића, које ће говорити глумци, а програм ће се завршити монологом Небојше Дугалића из “Проклете авлије”.

Најамбициознији део програма, према речима Вуксановића, је научни скуп 13. и 14. децембра у организацији Академије, који ће окупити 42 историчара књижевности и књижевних критичара са катедри и института на којима се изучава српска књижевност. 

- То није међународни скуп, јер не мислимо да се бавимо питањима коме припада Андрић. Ми прихватамо његово опредељење да пише на српском језику, да припада српској култури и српској књижевности и посматрамо његово дело као јединог српског писца чије су књиге више од 60 година присутне на другим језицима - објаснио је Вуксановић.

Он подсећа на повезаности Српске академије и Андрића и његову припадности српској књижевности од времена када су чувени београдски професори и академици Слободан Јовановић и Богдан Поповић 1926. предложили Андрића за члана Српске краљевске академије.

- Изабран је када је имао само 34 године и био је безмало пола века члан Академије и то је његова матична кућа, где је прослављена његова Нобелова награда, где су приређени научни скупови у његову част.

Наши издавачи сваке године у десетинама хиљада примерака објављују Андрићева дела, а задужбина је само у овој години дала ауторска права за превод његових дела на 13 језика, а нека дела попут “На Дрини ћуприја”, излазе на неким језицима сваке године, каже Вуксановић, и подсећа на одговорност коју Задузбина основана 1976. има према опоруци коју је оставио велики писац.

- Када се разболео 1974, пред одлазак у болницу, Андрић је 5. децембра 1974. године својим пријатељима Гвоздену Јованићу и Милану Ђоковићу казао своју опоруку - да жели задужбину, да жели да њоме управља његова прва сарадница Вера Стојић. Тражио је да се установи награда за приповетку на српском језику и да његови рукописи буду у Академији.

Тренутно један од главних задатака Задузбине је припрема критичког издања Андрићевих дела, а ангажовано је пет младих научника да приреде пет књига приповедака које је Андрић објавио, између 1924. и 1960.

- Писац, посебно кад је реч о великим писцима, није изучен, његово дело није понуђено на прави начин, ако није урађено критичко издање, а то поздразумева да се од забелешке, првог записа, одеје, па у свим верзијама, издањима, то упореди и дође до онога што би било канонско издање, аутентицнцо издање. То се најављује 40 година, а ово петоро младих људи је за годину и по предало своје књиге и оне ће сада ићи у штампу - каже Вуксановић.

Руководилац тог тима је проф. Зорица Несторовић, а ту су и проф. Милан Алексић, Драгана Грбић, Марија Благојевић и проф. Слађана Аћимовић уз подршку професора Радивоја Микића, који их је и предложио.

Вуксановић међутим скреће пажњу да је јубилеј прилика да приметимо, а и променимо чињеницу где смо занемарили успомену и поштовање према нашем нобеловцу. 

- Андрићев музеј, смештен у стану у коме је нобеловац живео, и који припада Музеју града Београда, ретко је присутан у јавности, кућа у Призренској улици, у којој је Андрић провео рат и написао своја најзначајнија дела, обележена је неугледним плочама, а улаз и црна суседна кућа тешко да могу да привуку пажњу пролазника да замисле да је ту настао роман “На Дрини ћуприја” - каже Вуксановић.

Он додаје да Андрић у Вишеграду има свој град, али не и кућу, коју је граду поклонио пред смрт и која је годину дана касније продата, док је његова кућа у Херцег Новом запуштена.

- Када се оженио, одабрао је Херцег Нови да тамо живи и направио је кућу са великом баштом. У забелешкама је навео да је његова Милица ту гајила 32 врсте цвећа. Недавно сам био у Херцег Новом и капија је затворена. Катанац и ланац су зарђали, а на месту где је некада био клуб књижевника са баштом сада се може рећи да тих боја каменова има онолико колико је некада било цвећа, изгледа прилично запуштено - жали Вуксановић.

Он скреће пажњу да смо дужни да се Андрићу и свим људима који су утемељили нашу културу и књижевност враћамо сваке године, а не само поводом јубилеја, али и закључује да није тих јубилеја и годишњица, да бисмо их можда и заборавили.