БОРО ДРАШКОВИЋ У СУЗАМА ОТВОРИО БИТЕФ: "Како онда толико позоришта, а свет никад гори?"
Легенда има важну поруку.
Прослављени позоришни и филмски редитељ Боро Драшковић је у Југословенском драмском позоришту свечано отворио 57. БИТЕФ. Драшковић који је са групом истакнутих позоришних ствараоца био члан иницијалног одбора и уједно члан жирија првог издања Битефа 1967. године, честитао је значајан позоришни празник: 1967 - 2023, и тиме подсетио на годину оснивања нашег највећег Међународног позоришног фестивала у Србији, у 57. едицији.
Он је одржао продуховљен и дирљив говор на отварању. Ипак не почетку су га сустигле сузе, због чега га је публика поздравила громогласним аплаузом.
Говор пренесимо у целости.
ПАКАО, ТО ЈЕ ЈЕЗИК - "Божанствена комедија" од пет и по сати приказана као пролог 57. Битефа
МАРИНА АБРАМОВИЋ ПРОБИЛА ЈОШ ЈЕДНУ ДРУШТВЕНУ БАРИЈЕРУ - ипак, критика је подељена поводом изложбе
МАЛИ ГЕНИЈАЛАЦ ИЗ СРБИЈЕ! Андреј је светски првак у менталној математици, у Београд донео ЗЛАТО!
" Добро вече! Желим да вам честитам значајан позоришни празник: 1967 – 2023.
За неколико минута свети гледалац, уз светог глумца, започеће молитву.
Свети, придев Јежија Гротовског наравно, не припада класичној религији. Метафора је протумачена и као дефиниција особе спремне да се жртвује.
Група младих људи верује, уз Аполинера, да позориште није што и живот, као што точак није нога; резултат њиховог незадовољства целокупном стварношћу најзад се преобразио у светковину новог театра чију су поетику понајвише изразиле три представе награђене београдском Великом Наградом: „Постојани принц“ (Калдерон-Словацки), Вроцлав, Пољска, „Троил и Кресида“ (Шекспир), Букурешт, Румунија„Три сестре“ (Чехов), Праг, Чехословачка Редитељи: Јежи Гротовски, Давид Есриг, Отмар Крејча! Плодоносан подухват следећих година кроз инспиративне формуле се наставио, маштовито, потицајно: Класика на начин ’70, Слободне форме ’71, Редитељ нове стварности ’72 и Корени, Театрализам ’74, Између мита и стварности (1975).
Све је мање неразумевања, битефовска естетика и етика све прихватљивија и већ је у процесу десети празник: Deuxieme саисон мондиале – Theatre дес натионс Битеф. Свечано отварање Театра нација, Мадлен Рено и Жан Луј Баро. Градска скупштина је први пут позориште.Краја нема великим, светским именима: Љубимов, Вајда, Брук, Шеро, Вилсон, Бергман, Бекет… Нови простори за машту… Стални прилив нових гледалаца… А бридге то playing together…
Земља се отворила, свет се приближио, нови глумци су у игри, сви наслови, стари и нови, на новим игралиштима, у новом тумачењу, тражи се дотад неоткривен смисао… Лавиринт, огледало, парадокс… Сви језици, сва раздобља су грађа… Прошлост учествује у садашњости, у новом жанру наслућује се будућност…
Ен attendant Годот; Waiting фор Годот игра се чак и у злогласној тамници Сан Квентин у којој пре ниједна представа није одиграна… Сваки смисао је у једном драмском делу. Чекање на крају века и миленијума. У Будви, Граду-театру, Бекетова трагикомедија одиграна је као једна представа, у две поделе, мушкој, ратној, на тврђави Цитадела, и женској мирнодопској, у мору, на плажи Могрен… Тумачећи своје дело у Шилер театру, Бекет је стигао до „Књиге режије“ од 105 страница. Тражећи још дубља тумачења, Бекет пред крај живота пише есеј испод наслова: Не знам ко је Годо. Куда ће театар после Бекета? Није неочекивано питање зналаца. На размеђу 20. и 21. столећа, у битефовском време-простору, свима је јасно, планета Земља постала је јединствена позорница.
Светски репертоар се игра да би се показао у облицима као никад досад.Светски шар је недељива целина у сваком чиниоцу. Укрштене позорнице чине га још увек привлачним, испуњеним, јединственим местом. Увек у битефовском кључу: сред Аустралије на сценском приказу припадника абориџинске заједнице, на „Махабхарати“ Бруковог позоришта, „Хамлету“ у Глоб театру или Новом Тврђава театру, у позоришту „Промена“ или сарајевском Eastwest центру…
Ваша деца или деца ваше деце, гледаће представе и на Месецу… Увек другачије! Међуутицај живота и уметности је тајанствен, неодгонетљив. Позориште се мења, остајући у свом најдубљем бићу исто?!Да ли позориште мења гледаоца? Нема сумње. Сваки гледалац је сведок. Како онда: толико позоришта, а свет никад гори, уз постистину и друга растућа зла?! У сваком случају, без уметности стварност би била још тежа.
Легенда преноси да су прво извођење трагедије „Персијанци“, само осам година након поморске битке у којој је описана, победници посматрали са остатака потопљених персијских лађа, пренесених из Саламине на падине Акропоља (где се налазе крхотине Дионизијевог позоришта).
Писац Есхил и сам је био учесник битке коју је овековечио на позорници. Летос, радњу најстарије сачуване античке трагедије Никита Миливојевић уприличио је на попришту славне битке.
Гледаоце је провео историјским празним простором стварне Саламине, глумци – потомци броде траговима својих предака. Живот и уметност подједнако убедљиво подржавају кинеску пословицу „Све је повезано са свим“. Лептир трепне крилцима на Мадагаскару, у Београду почиње бура, макар на позорници. „Живот је сан“, тврди Битефов генијални песник. Зар је представа нешто друго?!
Вечерас ће на „Децу сунца“ у Југословенско драмско позориште доћи девојка у мајици украшеној словима „Не заборави да сањаш“.
Хвала што сте дошли.
Помолимо се!“
Након Драшковићевог говора уследила је представа "Деца сунца" руског класика Максима Горког, у режији словеначке редитељке Матеје Колежник, у продукцији немачког позоришта Шаушпилхаус Бохум.
