БРАНКА ПЕТРИЋ О БЕКИМУ: Гледам га и као жена која га је ВОЛЕЛА до последњег сата његовог живота

Ово остварење је, поред највећих канских награда, номинације за Златни глобус и Оскар, има и специјалан део који припада Бекиму Фехмиуу. Улогом у "Скупљачима перја", где глуми Белог Бору, започео је светску каријеру, коју до сада није поновио ни један други глумац са Балкана. 

Глумица Бранка Петрић, жена Бекима кога памтимо и као знаменитог београдског џентлмена, вели да сваки пут кад поново види овај филм пронађе у њему - нешто ново. 

- "Скупљачи перја" су као један од оних романа којима се с времена на време треба враћати, да би се спознале све његове нијансе. Уметнички печат који је Саша Петровић дао овом филму чини ми се непревазиђеним, и диван је наслов који су Французи дали "Скупљачима перја" - "Срели смо чак срећне Цигане" - каже Бранка за Новости.

Како је чешка новинарка провоцирала Кустурицу и како јој је он одбрусио погледајте ОВДЕ.

Како се осећате док гледате Бекима? 

- Гледам га и као жена која га је волела до последњег сата његовог живота, и као колегиница. Уживала сам како се надопуњује и ради једна за другу ненадмашна тројка овог великог филма - Бата Живојиновић, Оливера Вучо и Беким. А шта рећи за маестралност директора фотографије Томислава Пинтера, чувеног сценографа Вељка Деспотовића, и све Роме - натуршчике, на челу са Горданом Јовановић. Било је узбудљиво што су посетиоце изложбе у Музеју Југославије дочекале Оливерине песме из филма, које су се "вртеле" на малом грамофону.

На изложби су ексклузивно изложене фотографије после премијере филма у Пули, са пријема који су Тито и Јованка Броз организовали за екипу "Скупљача перја". 

- Да је жив, и Беким би био изненађен, јер нисмо знали да те фотографије постоје, нити су игде биле објављене, а захваљујући Моми Цвијовићу, музејском саветнику, читаоци "Новости" ће први имати ексклузивну прилику да их виде. Беким је у време пулске премијере захваљујући "Скупљачима перја" већ почео да снима "Одисеја" у Италији, и сећам се тог огромног платна у Арени, аплауза, великог пријема на којем су били многи важни људи тог времена. Они који су то и иначе радили, одмах су сели око Тита, а он је те вечери био нарочито расположен. Док је честитао Бекиму, насмејао се и рекао: Ћуј, бога ти, личиш ми на Белмонда. А шта бисте друже Тито рекли да сте прво гледали мене, а не Белмонда, одговорио му је Беким. Мислила сам да ћемо мало дуже остати на пријему, али Беким је журио да се врати на снимање, а није ни волео такве догађаје. 

У својој књизи Беким је записао да је плакао кад је Тито умро. Волео је Броза? 

- Беким је себе сматрао југословенским глумцем, али никада није заборављао своје порекло - ни по цену губитка највећих улога у иностранству, није пристајао да му промене име. Чак му је на том пријему код Броза један од његових званичника рекао да увек треба да напомене да је Албанац из Југославије, да људи схвате да сваки човек који је даровит, који се образује и вредан је, у тој држави има једнаке шансе.

Како данас у Призрену, са "обе стране", живе обични људи који се јавно нигде не чују? 

- О томе, нажалост, не могу да сведочим. У Призрен сам одлазила због тужних догађаја, али без обзира на све, сећам га се као господског места по мери човека. Беким је растао у том граду, за који је Корбизије написао да је један од најлепших на свету. Кроз башту куће Бекимовог детињства, и кроз скоро сваку призренску кућу, пролазио је поточић, и најважније је било да се чува чистоћа те воде. Просто је било питање части да се вода не загади, јер она иде до свих суседа. Беким је у својим сећањима записао како му је бака још као малом дечаку претила - немој случајно да пљунеш у воду, искривиће ти се уста. Честити људи, било Срби или Албанци, које није победила мржња, мислим да су остали у правим односима, упркос политици и страхотама, само што о томе није ни пожељно, ни популарно говорити.

Да ли у вашем сусрету са Бекимом има неке симболике? 

- Рецимо да има. Мој деда по мајци, Јевстатије, завршио је Богословију у Призрену, а бака Јефимија учитељску школу у Солуну, коју је основао један српски родољуб. То је крај 19. и почетак 20. века, и деда је као свештеник у штабу прошао Солунски фронт. Моја породица по мајци, Караматијевићи, према предању, води порекло од рашких кнезова који су потомци Немањића, и живели су на територији Старог Раса. И мој прадеда је био свештеник, а моји родитељи венчали су се у Сарајеву, граду у којем је тих година рођен Беким.