Бројне тужбе на суду против злоупотребе Давидових гениталија - капитализам скрнави Микеланђелово ремек-дело

Италијански кустоси забринути су за Давида, више од пет метара високо и у мермеру исклесано Микеланђелово ремек дело које слови за симбол људске снаге и младалачке лепоте.

Наиме, како пише Daily Mail у садашњој ери брзе зараде кустоси сматрају да верски и политички значај скулптуре умањују магнети за фрижидере и други сувенири који се продају по Фиренци с фокусом на Давидове гениталије.

Директорка Галерије Академије Сесил Холберг једна је од главних Давидових бранитељки.

Од свог доласка 2015. у музеј где се чува скулптура на мети су јој сви они који на рачун Давида профитирају често на начине које сматра „понижавајућима“, а посебно сувенирнице које продају прегаче, мајице и фигурице с мотивом статуе.

На њен налог државно тужилаштво у Фиренци покренуло је низ судских поступака, позивајући се на италијански кодекс о културној баштини који штити уметничко благо од омаловажавања и неовлашћене комерцијалне употребе чиме је Академија од 2017. добила стотине хиљаде евра одштете.

Међу осталим тужила је часопис GQ Италиа јер су на Давидово тело монтирали главу модела и луксузну модну марку Longchamp која је лансирала торбе с мотивом Давидових интимних делова, што су образложили својом намером „да се са забавном лакоћом изрази креативна снага која је одувек анимирала овај прекрасан град.“

Али без обзира на то колико је тужби Холберг покренула, искоришћавање Давида се наставља.

„Жао ми је што има толико незнања и тако мало поштовања у коришћењу дела које је вековима хваљено због своје лепоте, због своје чистоће, због његовог значења, његових симбола, а праве се неукусни производи од пластике“, рекла је Холберг.

И други музеји, охрабрени њеним потезом покренули су сличне поступке како би заштитили своја ремек-дела.

Судске одлуке, међутим, према писању Daily Maila, доводе у питање широко распрострањену праксу да су права интелектуалног власништва заштићена одређено раздобље пре уласка у јавну сферу- уметников животни век плус 70 година, према Бернској конвенцији коју је потписало више од 180 земаља, укључујући Италију.

Поставља се питање да ли би требало да институције буду арбитри укуса и у којој се мери ограничава слобода изражавања.

„То не отвара само правна него и филозофска питања. Шта значи културна баштина? Колико желите дати институцијама контролу над идејама и сликама које су у јавном домену?“ рекао је Томас Ц. Данзигер, адвокат из Њујорка.

Он је подсетио на познату серију Ендија Ворхола инспирисану Леонардовом „Последњом вечером“.

„Хоћете ли спречити уметнике попут Вархола да створе нешто на темељу неког већ постојећег дела?“, запитао се овај правник.