Данас се навршава 2347 година од смрти најзначајнијег човека са Балкана - променио заувек историју и културу

О животу Александра Великог нећемо трошити речи; како је освојио богатију половину тада познатог света, толико је пута испричано, да сматрамо беспотребним залазити у детаље.

О његовој смрти, којој се данас навршава 2347. година, прича се далеко мање него што она то објективно заслужује, што због њених мистериозних околности, што због узбуђења које је Александар „доживео” и након смрти — чак и онда је видео више акције и драме него многи за целог живота.

О животу Александра Великог нећемо трошити речи; како је освојио богатију половину тада познатог света, толико је пута испричано, да сматрамо беспотребним залазити у детаље.

О његовој смрти, којој се данас навршава 2347. година, прича се далеко мање него што она то објективно заслужује, што због њених мистериозних околности, што због узбуђења које је Александар „доживео” и након смрти — чак и онда је видео више акције и драме него многи за целог живота.

Каже се да је пре смрти, на питање ко треба да га наследи, рекао: „Најснажнији”; можда је додао и да треба организовати погребне игре, можда није. Преминуо је 10. или 11. јуна 323. старе ере, у палати Набухаднезара ИИ, највећег владара Нововавилонског царства. Имао је свега 32 године.

Шта се десило? Диодор Сицилијски током 1. века старе ере, 200 година касније, пише да је добио болни напад након што је искапио пехар неразблаженог вина, мада то може бити и нагађање настало из културолошких побуда, наиме, Грци су конзумацију таквог вина сматрали варварским обичајем.

Аријан у 2. веку наше ере то помиње као алтернативу, али Плутарх, крајем 1. или почетком 2. века, дакле, око 500 година после Александра, ослањајући се на раније изворе који су нама непознати и недоступни, изричито негира такву верзију догађаја.

Он пише да је неке две недеље пре смрти, Александар приредио гозбу у част Неарха, свог адмирала, наварха, и да је ноћ и читав наредни дан провео опијајући се са Медијем из Ларисе. Мамурлук је прерастао у грозницу, вероватно и упалу грла, јер је изгубио способност говора.

Обичним војницима, забринутим за живот свог краља, војсковође и саборца, допуштен је мимоход, као начин да се од њега опросте, за сваки случај, док им је он бесћутно и уморно благо махао руком.

Могуће је да је отрован, имајући у виду склоност македонске аристократије ка таквом начину решавања спорова; сви поменути извори, као и Јустин, говоре о теоријама с тим у вези, мада се не слажу сви у погледу њихове уверљивости.

Заправо, Диодор и Аријан изричито их одбацују, и кажу да их спомињу само како би покрили све углове догађаја; и мада Јустин у 2. веку пише о постојању завере, његов савременик Плутарх то назива фабрикацијом.

Међутим, Антипатер, поткраљ Македоније, пошто је смењен с дужности а на његово место постављен Кратер, позван је да дође у Азију. Имајући на уму погубљење Филоте и његовог оца Пармениона, можда је Антипатер решио да реагује; а његов син Јолај био је Александров пехарник — он му је сипао вино.

Коначно, ни то што је прошло 14 дана, што је главни аргумент против тровања, није коначни аргумент против тровања, јер новија истраживања показују да је бели кумер можда могао бити искоришћен, или пак вода из реке Стикс, данас Мавронери, богата калихеамицином, опасним једињењем које производе бактерије.

С друге стране, можда је просто била у питању маларија или трбушни тифус, спондилитис, менингитис, акутни панкреатитис, вирус Западног Нила, Гилен-Бареов синдром као задња фаза полинеуритиса, или неки други природни узрок смрти. Не мора све да буде убиство, чак и велике личности знају некад да умру природним путем.

Грабеж за наслеђем великог краља почео је одмах међу његовим генералима, који ће постати познати као дијадоси („наследници”). У ствари, прво је било питање, ко ће га сахранити, јер се ту радило, не толико о пророчанству извесног Аристандера, које је говорило да ће земља у којој буде почивао бити срећна и непобедива заувек, колико о легитимитету.

Александрово тело положено је у златни антропоидни саркофаг и испуњено медом, а онда стављено у златни ковчег. На путу ка Македонији, погребна поворка је пресретнута негде у Малој Азији од стране Птолемеја, који је саркофаг пренео у Мемфис, а његов син и наследник Птолемеј II Филаделф у Александрију.

Птолемеј IX Латир је негде током прве две деценије 1. век старе ере златни саркофаг заменио за стаклени, како би метал искористио за ковање новца; одмах потом, стигли су први римски посетиоци, Помпеј и Цезар и касније Август, за којег се вели да је случајно поломио Александров нос на гробници.

Калигула је однео Александров грудни оклоп, Септимије Север око 200. године затворио гробницу за јавност, његов син Каракала је такође посетио, али након тога се не зна шта се десило. Тзв. Александров саркофаг, откривен код Сидона крајем 19. века, извесно није његов, пише Телеграф.