Овај српски владар обљубио је попадију: Шест година касније страдао је као жртва освете
Његову владавину обележиле су бројне реформе, али суровости, а једна од њих га је коштала главе.
Данило Петровић Његош био је син брата од стрица владике Петра Другог Петровића Његоша, изабран је од младог, оболелог владике да га замени на владичанском трону.
Његош је, изгледа, желео да Црну Гору учини световном државом, па је Павла, сина рођеног брата, припремао у Русији за књаза Црне Горе. Павле је, међутим, у Русији преминуо.
Када је умро и Његош, двадесетчетворогодишњи Данило нашао се у сукобу са снажном опозицијом, коју је успео да надвлада.
Прогласио је Црну Гору световном државом, а себе кнезом. Иако је био интелигентан и даровит, Данило због нижег раста и разних других особина није пленио пажњу нити изазивао одушевљење међу естетски осетљивим сународницима.
Ако остане онакав какав је, чуће га цијела Европа…
Данилов најаутентичнији портрет је, чини се, направила велика Исидора Секулић у својој чувеној књизи “Његошу књига дубоке оданости”.
Она најпре истиче лепоту и особине Петровића који су пре њега седали на трон под Орловим кршем, а затим пише:
Овај, гле, као да се откинуо од клупчета! Свршено са лепотом и стаситошћу; од светости Петра Првога, ни трага; од поезије Петра Другога, ни трага. Сабијен, тучкаст, пепељав плавушан, велике главе, зелених очију, грубих црта, неинтелектуалних црта, стиснутих уста без осмејка, у фотељи седи нескладно сувише усправљен, далеко од наслона; мишице му одвише дуге, мишићи у ногама готови на устајање, као да је логор око фотеље. Поглед хладно горд, решен, мало љут. Господство Петровића отсутно. Отменост владика била и прошла. Књаз и енергија; политичар и програм. Воља и заповест гвоздене, ако треба, зла. Писао је Црногорцима, који су имали да сврше неки посао: ‘Пазите шта говорите, немојте да блејите, јер ако вам дођем тамо, камен на камену неће остати. То знадите, и да сте здраво. Неумољивост се прострла у Данилу на портрету од ножних прста до чела…” Остаће заувек велика загонетка зашто се Његош определио да баш њега устоличи за наследника, али је извесно да је он веровао у њега и до посљедњег дана, кажу, понављао: “Ако остане онакав какав је, чуће га цијела Европа…"
Због тога што је био мали растом, сународници су га назвали Зеко, а касније је овом надимку додата и једна особина - "манити" (махнити).
После проглашења за кнежевину, Црну Гору је напала велика османлијска војска под командом Омер-паше Латаса. Упркос јуначкој деветодневној одбрани манастира Острог под командом књажевог брата војводе Мирка, напослетку је само руска интервенција спасла Црну Гору од пропасти.
Током наредних година књаз је извршио бројне реформе. Поред законика који је обнародовао 1855. године, увео је модерну државну управу. Радио је на централизацији земље, искорењивао крвну освету, забрањивао отмице девојака, прекинуо са обичајем одсецања непријатељских глава и њиховог излагања.
За време владавине књаза Данила извојевана је и победа на Граховцу - једна од најсјајнијих победа у историји Црне Горе. Ипак, овакву политику пратиле су бројне суровости: похара Куча, гушење незадовољства у Бјелопавлићима, те прогон Пипера... У Кучима су убијана деца у колевци и старци.
Обљубиа попадије из Бјелопавлића
Похари Бјелопавлића претходио је Тројичиндански сабор одржан испред манастира Острог.
Било је позно пролеће 1854. године књаз Данило је са свитом и француским вицеконзулом у Скадру стигао у Острог на велики, тродневни сабор.
Владар је убрзо наредио да буде изабрано тридесет најлепших девојака и младих жена. Требало је да оне током вечери играју коло заједно са тридесет књажевих гардиста. Ово је било виђено као почаст и допринос светковини на којој је учествовао и страни дипломата.
Испред Доњег манастира је увече наложена велика ватра. Уместо представе за бирану публику, уследило је силовање лепотица. Књазу се свидела Даница Павићевић, млада и лепа жена свештеника Пунише Павићевића. Потекла из рода Кадића, познате бијелопавлићке породице, имала је брата Тодора.
Даница је била позната по лепоти, а због поређења са вилом, звали су је Вилајета. Одвели су је у књажеву собу, где ју је он на силу обљубио.
Уследила је јавна саблазан, Бијелопавлићи су се ускомешали, али књаз је удату жену одвео на Цетиње. Када се следеће године оженио, књаз Данило је Вилајету преудао за шурака свог брата Мирка.
Руски изасланик из Беча Коваљевски писао је неколико недеља касније књазу Данилу:
Ви знате моје мисли и осјећаје за слична дела. Ја Вам понављам, што сам Вам толико пута зборио: штедите крв православних и не прибегавајте окрутним мерама; не заборављајте, и ако се Црногорци буне, да то није из њихове главе већ по интригама које долазе изван граница црногорских.
Освета припремана 6 година
Била је то велика срамота, која је посебно погодила Тодора, двадесет четири године старог Даничиног брата. Књаз је после догађаја под Острогом почео да прогони Бијелопавлиће, а посебно Вилајетиног мужа и брата.
Тодор Кадић је био једини син међу седам ћерки својих родитеља, па је због тога вероватно на све ово гледао с посебним осећањима и обавезом. Он и његов зет морали су да потраже спас у Османлијском царству.
У Цариграду је нашао и убио брата новог мужа своје сестре, који је у то време обављао дужност црногорског конзула. Потом је отпутовао ближе Црној Гори. Шест година касније, 12. августа 1860. године дочекао је књаза, који се са супругом одмарао у Прчњу.
Тог дана владар и његова пратња боравили су у Котору. На пристаништу, управо кад су се укрцавали да се врате у место свог одмора, Тодор Кадић је из гомиле испалио метак из кубуре.
Књаз Данило је тешко рањен, па је после неколико сати подлегао рани у једној которској кући. Кадића је у бегу из града ухватила аустријска полиција. Аустријске власти осудиле су Кадића на смрт.
Опис Тодора Кадића из судских списа
Тодор Кадић, Алексин син, из Боана у Бјелопавлићима, Црна Гора, стар 30 година, висока стаса; коса, очи обрве и брци црни, висока чела; нос, подбрадак и уста правилна, лице обло и од краста оштећено, чврстог тјелесног састава, погледа живог, обличја генијалног, мајестозног хода; православне вјере, ожењен, с породом, посједник. Говори: српски, италијански, арбанашки, понешто турски, а пише српском ћирилицом.
Две кривице претешке земљи
Пред судом у Котору Кадић се држао храбро.
- Ја сам смрт заслужио, моје кривице и оне књажеве биле су претешке земљи, па је морала да нас прождере. Обојица смо били кривци и ето нас домало обојица под земљом, али ја умирем с једном жалости што сам пролио невину крв. За вријеме мог бављења у Цариграду убио сам, без икакве његове кривице, брата онога који се по наредби Књажевој оженио мојом сестром - говорио је Тодор, који се није поколебао ни на губилишту.
Одбио је да му приликом вешања оставе капу на глави, пред Божји суд је желео да стане гологлав. Помолио се кратко, а према прецизном запису џелатовом, издахнуо је на вешалима после два минута ропца.
Књажев брат војвода Мирко извршио је после тога прогон Кадића. Исте ноћи када је убијен књаз, у њиховом родном месту Боану без суда је убијено двадесет и троје Кадића. Поједини аутори тај број учетворостручују. Преживели, они који су били одсутни из села због сточарских послова и пољских радова, напустили су село које је од тог времена опустело.
Јер Србин нема никога до Бога и свога брата Србина
У Законику књаза Данила установљеном 1855. године пише: Иако у овој земљи нема никакве друге народности до једине српске и никакве друге вјере до једине православне источне....
У прокламацији Кучима 1852, књаз Данило вели:
Спомените се, о јуначки народе старије српскије јунака, како су се они храбро борили, да не робују под турским игом... јер Србин данас нема никога до Бога и свога брата Србина...