Ovaj srpski vladar obljubio je popadiju: Šest godina kasnije stradao je kao žrtva osvete

Danilo Petrović Njegoš bio je sin brata od strica vladike Petra Drugog Petrovića Njegoša, izabran je od mladog, obolelog vladike da ga zameni na vladičanskom tronu. 

Njegoš je, izgleda, želeo da Crnu Goru učini svetovnom državom, pa je Pavla, sina rođenog brata, pripremao u Rusiji za knjaza Crne Gore. Pavle je, međutim, u Rusiji preminuo. 

Kada je umro i Njegoš, dvadesetčetvorogodišnji Danilo našao se u sukobu sa snažnom opozicijom, koju je uspeo da nadvlada. 

Proglasio je Crnu Goru svetovnom državom, a sebe knezom. Iako je bio inteligentan i darovit, Danilo zbog nižeg rasta i raznih drugih osobina nije plenio pažnju niti izazivao oduševljenje među estetski osetljivim sunarodnicima.

Zbog toga što je bio mali rastom, sunarodnici su ga nazvali Zeko, a kasnije je ovom nadimku dodata i jedna osobina - "maniti" (mahniti). 

Posle proglašenja za kneževinu, Crnu Goru je napala velika osmanlijska vojska pod komandom Omer-paše Latasa. Uprkos junačkoj devetodnevnoj odbrani manastira Ostrog pod komandom knjaževog brata vojvode Mirka, naposletku je samo ruska intervencija spasla Crnu Goru od propasti. 

Tokom narednih godina knjaz je izvršio brojne reforme. Pored zakonika koji je obnarodovao 1855. godine, uveo je modernu državnu upravu. Radio je na centralizaciji zemlje, iskorenjivao krvnu osvetu, zabranjivao otmice devojaka, prekinuo sa običajem odsecanja neprijateljskih glava i njihovog izlaganja. 

Za vreme vladavine knjaza Danila izvojevana je i pobeda na Grahovcu - jedna od najsjajnijih pobeda u istoriji Crne Gore. Ipak, ovakvu politiku pratile su brojne surovosti: pohara Kuča, gušenje nezadovoljstva u Bjelopavlićima, te progon Pipera... U Kučima su ubijana deca u kolevci i starci. 

Obljubia popadije iz Bjelopavlića

Pohari Bjelopavlića prethodio je Trojičindanski sabor održan ispred manastira Ostrog. 

Bilo je pozno proleće 1854. godine knjaz Danilo je sa svitom i francuskim vicekonzulom u Skadru stigao u Ostrog na veliki, trodnevni sabor. 

Vladar je ubrzo naredio da bude izabrano trideset najlepših devojaka i mladih žena. Trebalo je da one tokom večeri igraju kolo zajedno sa trideset knjaževih gardista. Ovo je bilo viđeno kao počast i doprinos svetkovini na kojoj je učestvovao i strani diplomata. 

Ispred Donjeg manastira je uveče naložena velika vatra. Umesto predstave za biranu publiku, usledilo je silovanje lepotica. Knjazu se svidela Danica Pavićević, mlada i lepa žena sveštenika Puniše Pavićevića. Potekla iz roda Kadića, poznate bijelopavlićke porodice, imala je brata Todora. 

Danica je bila poznata po lepoti, a zbog poređenja sa vilom, zvali su je Vilajeta. Odveli su je u knjaževu sobu, gde ju je on na silu obljubio. 

Usledila je javna sablazan, Bijelopavlići su se uskomešali, ali knjaz je udatu ženu odveo na Cetinje. Kada se sledeće godine oženio, knjaz Danilo je Vilajetu preudao za šuraka svog brata Mirka.

Osveta pripremana 6 godina

Bila je to velika sramota, koja je posebno pogodila Todora, dvadeset četiri godine starog Daničinog brata. Knjaz je posle događaja pod Ostrogom počeo da progoni Bijelopavliće, a posebno Vilajetinog muža i brata. 

Todor Kadić je bio jedini sin među sedam ćerki svojih roditelja, pa je zbog toga verovatno na sve ovo gledao s posebnim osećanjima i obavezom. On i njegov zet morali su da potraže spas u Osmanlijskom carstvu.

U Carigradu je našao i ubio brata novog muža svoje sestre, koji je u to vreme obavljao dužnost crnogorskog konzula. Potom je otputovao bliže Crnoj Gori. Šest godina kasnije, 12. avgusta 1860. godine dočekao je knjaza, koji se sa suprugom odmarao u Prčnju. 

Tog dana vladar i njegova pratnja boravili su u Kotoru. Na pristaništu, upravo kad su se ukrcavali da se vrate u mesto svog odmora, Todor Kadić je iz gomile ispalio metak iz kubure. 

Knjaz Danilo je teško ranjen, pa je posle nekoliko sati podlegao rani u jednoj kotorskoj kući. Kadića je u begu iz grada uhvatila austrijska policija. Austrijske vlasti osudile su Kadića na smrt. 

Dve krivice preteške zemlji

Pred sudom u Kotoru Kadić se držao hrabro.

- Ja sam smrt zaslužio, moje krivice i one knjaževe bile su preteške zemlji, pa je morala da nas proždere. Obojica smo bili krivci i eto nas domalo obojica pod zemljom, ali ja umirem s jednom žalosti što sam prolio nevinu krv. Za vrijeme mog bavljenja u Carigradu ubio sam, bez ikakve njegove krivice, brata onoga koji se po naredbi Knjaževoj oženio mojom sestrom - govorio je Todor, koji se nije pokolebao ni na gubilištu.

Odbio je da mu prilikom vešanja ostave kapu na glavi, pred Božji sud je želeo da stane gologlav. Pomolio se kratko, a prema preciznom zapisu dželatovom, izdahnuo je na vešalima posle dva minuta ropca. 

Knjažev brat vojvoda Mirko izvršio je posle toga progon Kadića. Iste noći kada je ubijen knjaz, u njihovom rodnom mestu Boanu bez suda je ubijeno dvadeset i troje Kadića. Pojedini autori taj broj učetvorostručuju. Preživeli, oni koji su bili odsutni iz sela zbog stočarskih poslova i poljskih radova, napustili su selo koje je od tog vremena opustelo.