ГЛАВЊАЧА: На овој локацији се налазило злогласно СЕДИШТЕ ПОЛИЦИЈЕ у којем пије инспектор Тане (ФОТО)
Сигурно често пролазите овуда!
Централно место свих збивања у популарној серији "Сенке над Балканом" јесте седиште ондашње београдске полиције, које се у народу жаргонски називало Главњача, премда службено никада није носило то име. У њеном склопу, можемо да видимо у серији, налазио се и централни затвор.
Прича о тој згради почиње 1839. године, премда она није тада подигнута; наиме, тада је само успостављена Управа града Београда као носилац полицијске и управне државне власти, која се разликовала од цивилне Општине града Београда која је била носилац локалне самоуправе.
Зграда Управе града Београда у којој инспектор Танасијевић пије ракију и води криминалне истраге, подигнута је 1864. године на данашњем Студентском тргу, на месту где се сада налази зграда у поседу Хемијског факултета коју колоквијално зовемо ПМФ због тога што је у њој некада био Природно-математички факултет (из кога се развило неколико засебних факултета, између осталог и Хемијски).
У згради Управе града Београда налазило се административно и кривично одељење полиције, док је затвор био у њеном подруму (баш као и у "Сенкама"). Затвор је имао неколико одвојених ћелија којима су робијаши дали надимке: главна и највећа је била звана "Главњача"; најмања је звана "Ћорка" јер није имала прозоре па је човек у њеном мраку био као ћорав; женска је звана "Женски салон", док је она за угледније грађане духовито прозвана "Господска соба".
Међутим, већ почетком 20. столећа међу Београђанима усталио се био назив Главњача за читаву ту зграду, за цело здање (са друге стране, интересантно је што је "ћорка" постала жаргонски израз за затвор генерално).
Главњача је и за време Обреновића и у годинама након Мајског преврата а пре Првог светског рата, била препуна политичких затвореника (као што је онај македонски терориста који у серији хоће Павелића за адвоката). Два прва политичка убиства у овом затвору одиграла су се 1907. године када су припадници снага реда у присуству министра полиције Настаса Петровића ликвидирали нишке официре Милана и Максима Новаковића.
Власти су покушале да заташкају оно што се десило, и то службеним саопштењем које су сви београдски листови сутрадан на насловној страни пренели од речи до речи овако: "Максим и Милан Новаковић умрли су током ноћи у Главњачи, тако што је Милан убио Максима, а затим и себе". Истина је испливала на видело и тресла Србију четири године, али без икаквих правних последица по актере тог злочина.
(Новаковићи су основали прву српску невладину организацију под називом "Удружење за легално решење завереничког питања", тражећи да се суди црнорукашима, убицама краља и краљице који су кабадахијски из сенке владали Србијом за свој рачун и били потпуно ван свачије контроле, држећи читав народ за таоце.
Поред тога, тражили су "правду за народ", ако тако може да се каже, јер су хтели да се раскрсти са обреновићевским праксама у вођењу земље, да се поштују устав и закони, да се не дешава оно што се заправо дешавало а што се најбоље може описати оном старом српском изреком: "сјаши Курта да узјаше Мурта".)
Број "политичких" у Главњачи драматично је скочио након Обзнане децембра 1920. (одлука којом је забрањен рад Комунистичке партије Југославије) и доношења Закона о заштити државе наредне године, а још више након увођења Шестојануарске диктатуре 1929. када је краљ Александар све полуге власти узео у своје шаке, после атентата на Стјепана Радића у скупштини (догађаји у "Сенкама" сви непосредно претходе том атентату). Разуме се да "политички" нису били само комунисти, већ сви са којима се власти нису слагале.
Наравно да је Главњача, што се услова тиче, била на супротном крају од данашњих норвешких затвора. Робијаши су редовно мучени, нуждили су тамо где су обедовали, оброци су били нејестиви, масовно се умирало од тифуса и других заразних болести, а у ћелији предвиђеној за 60-70 људи спавало их је по 350. Подаци из тог времена показују да је само 1921. године кроз Главњачу прошло око 15.000 затвореника.
Београђани су већ почетком прве деценије XX столећа захтевали да се услови живота у Главњачипобољшају, вођени страхом од побуне робијаша за које су мислили да ће се разбежати и успут их опљачкати (београдски јувелири су се посебно тога бојали).
Али, од тога тада није било ништа. Тек се 1927. године, због пораста броја затвореника, доноси одлука да се поред Главњаче сагради нова зграда Одељења техничке полиције, па су се након тога у њу смештали "политички".
Истовремено се на Обилићевом венцу подиже нова зграда за администрацију Управе града Београда, она у којој је данас Танјуг. Ту је било и седиште Општег одељења, односно ондашње политичке полиције, као и додатна притворска јединица за "политичке".
Главњача је током бомбардовања Београда 6. априла 1941. оштећена, али су је Немци обновили. Поново је страдала током борби за ослобођење Београда октобра 1944. године, но, потом поновообновљена и коришћена од стране ОЗНА-е.
Дефинитивно је срушена 1953. године, а уместо ње је по пројекту архитеката Александра Секулића и Ђорђа Стефановића подигнуто данашње универзитетско здање. Испред улаза у ту зграду данас се налази спомен-обележје "политичким" који су страдали од руке старог режима.
