Годишњица смрти Јована Скерлића - Својим делима оставио неизбрисив траг у српској књижевности

Прослављени српски књижевни критичар, литерата, професор, уредник, Јован Скерлић умро је пре 110 година, 15. маја 1914.

Скерлић, умногоме непревазиђени арбитар литературе у Срба, доживљаван је у своје време као неприкосновени интелектуални ауторитет.

И више од века пошто је Јован Скерлић напустио овај свет, његови радови, оцене, тумачења, делују задивљујуће. Обим његовог дела такође је невероватан, посебно имајући у виду да је доживео свега 36 година. Рођен је августа 1877, у Београду. Отац Милош био је занатлија, шеширџија. Стасао је на београдском Дорћолу. Породична кућа налазила се на углу Добрачине и Господар Јевремове улице.

Школовао се у родном Београду, где је окончао и студије француског, укључујући теорију књижевности. Био је ђак Богдана Поповића (1864 – 1944) познатог естетичара. Усавршавао се потом у Швајцарској, у Лозани, где је докторирао тезом "Јавно мњење у Француској према политичкој и друштвеној поезији од 1830. до 1848."

На Универзитету у Београду предавао је све до смрти, маја 1914, француски језик и књижевност, а онда и српску књижевност. Посебно је важна његова улога уредника "Српског књижевног гласника", почев од 1905, до смрти. Током те деценије тај часопис постао је оличење ваљаног интелектуалног штива. Има их који држе да је остао непревазиђен до наших дана.

Данас, у времену општег релативизма на пољу уверења и принципа, готово је немогуће разумети какав углед је у своје време уживао Јован Скрелић, и колико је високо било вредновано његово дело, и на пољу књижевне критике, и као уредника.

Шта више, као човек бритког ума, савршено рационалан, сасвим неоптерећен архаизмима, веровањима, ма каквим видом традиционалних норми, Скерлић је тако и писао. Био је то кристално јасан језик, бистар и светао, каква је била и мисао која га је стварала.

Уз браћу Поповић, Богдана и Павла, Љубомира Недића, вероватно и Слободана Јовановића, Скерлић је био оличење оног што је постало познато као Београдски књижевни стил.

Била је то генерација неоптерећена епиком, тежином локализама, свим оним што некакав национални романтизам подразумева. Сви они били су оличење личног и интелектуалног поштења, изразити следбеници начела просветитељства, велики и несебични радници.

Међу њима, Скерлић је био највише лево опредељен.

Подржавао је социјалдемократску партију. Уопште је држао да ваља бити друштвено ангажован. Несебичан и поштен какав је био, није међутим имао среће на том пољу.

Партијским првацима с манирима и моралним нормама какве је неговао сметао је у сваком смислу.

Потом је био ближи Самосталним радикалима, мада мање одушевљено. Током две године био је и народни посланик. Његова скупштинска обраћања посебно су била усмерена против бездушности финансијских кругова, банака. Залагао се за ограничење пре свега камата, а онда и других несолидности које је на том пољу уочавао.

У основи, Скерлић је био социјалиста, али није био склон да се уподоби ма каквој партијској хијерархији, пре свега због потпуног личног поштења.

Такође, био је чврсто уверени заговорник југословенства. Већ тада је предлагао да се екавски узме као општи стандард српскохрватског језика, уз прихватање латиничног писма као заједничког. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је фебруара 1910.

Као критичар и историчар културе, написао је низ приказа, огледа, критика, коначно сабраних у девет томова под насловом "Писци и књиге".

За његове кључне радове сматрају се "Српска књижевност у 18. веку", "Омладина и њена књижевност", исто тако посебне студије, монографије о Јакову Игњатовићу или Светозару Марковићу, такође "Уништење естетике и демократизација уметности".

Остварење његовог сна, Југославију, није дочекао, али његова генерација јесте.

Учен, поштен, непоткупљив, невероватно радан, као да је прегорео прерано. Имао је свега 36 када га је болест савладала.

Ако за иког важе речи великог српског историчара Радована Самарџића да је време уочи Првог светског рата "било доба када су маленом Србијом ходили велики људи" онда је то извесно био Јован Скерлић.